Zašto nismo srećni kao Finci

Moglo bi se zaključiti da je jednostavno reč o uobičajenoj ljubaznosti koju svi pokazujemo kad nas domaćin pita kako smo se kod njega proveli.

Ipak, činjenica je da gotovo svi stranci imaju slična zapažanja i da baš te stvari izdvajaju kao najbolje u našoj zemlji. Činjenica je, međutim, i to da mi sami sebe uopšte ne doživljavamo tako.

Kad ovo kažem mislim na "dobru atmosferu i opuštene ljude" jer, kako drugačije objasniti to što smo na listama najsrećnijih država ( istraživanjima koja redovno sprovode Ujedinjene nacije) sve niže rangirani.

Doduše, za procenu "duševnog" stanja nacije i nisku ocenu koju svom osećanju sreće redovno dajemo, ne trebaju nam nikakve liste. Dovoljno je da obratite malo pažnju na ljude oko sebe, da se suočite sa poražavajućim podacima o upotrebi lekova za smirenje, ali i sa činjenicom da sve veći broj mladog (po prirodi optimističnijeg i poletnijeg) stanovništva odlazi iz zemlje.

Situacija je još gora kad izađete iz velikih gradova i već u prvom razgovoru s ljudima osetite depresiju i monotoniju u kojoj žive.

Znam, reći ćete da je u pitanju novac, tj. njegov nedostatak, ali... da li su standard i materijalne stvari zaista presudne u ličnoj i kolektivnoj percepciji sreće?!

Ako se vratimo na poslednju u nizu onih "lista sreće", već na prvi pogled jasno je da bogatstvo i zadovoljstvo idu zajedno. Prva petorka, na spisku na kojem je više od 150 zemalja (Finska, Danska, Norveška, Island, Holandija) jasno svedoči o tome.

Ipak, daleko ispred Srbije (koja je zauzela 75. mesto) našle su se Kostarika, Nikaragva, Gvatemala, Čile... Nisam baš sigurna da je njihov standard bolji od našeg. Dakle, ako je verovati ovim analizama, ima tu još nešto.

Hajde da se poredimo s najboljima, baš s onim Fincima kojima se dopalo u Srbiji!

Na spisku razloga zbog kojih su stanovnici ove skandinavske zemlje zauzeli prvo mesto navodi se 13 stavki. Hm...gde baš nađoše 13?!

Neću analizirati sve pošto neke, poput organizovanja neobičnih takmičenja i pravljenja zvanično najbolje pice na svetu, deluju pomalo suludo. Zadržaću se na ozbiljnijim stvarima.

Na prva dva mesta su životna sredina i navike ljudi.

Sedamdeset odsto teritorije Finske je pod šumom, priroda je čista i netaknuta, a zbog velikih prostranstava pod vodom zovu je i "zemljom hiljadu jezera". Finci znaju da uživaju u onome što im je priroda dala, mnogo vremena provode napolju, pešače, trče i voze bicikl. Iako mi imamo sasvim odgovarajuću poslovicu za takav odnos prema životu - u zdravom telu, zdrav duh - vrlo slabo je primenjujemo!

Imamo prelepu zemlju, prepunu prirodnih potencijala, ali se (čast izuzecima) prema njoj odnosimo potpuno neodgovorno. Uništavamo šta stignemo, zagađujemo reke, sečemo šume.

Pobeći sa sela odavno je postalo imperativ, a izleti u prirodu obično se svode na roštiljanje i ispijanje piva. One koji trče, voze bicikl ili, ne daj bože, vežbaju u prirodi i dalje gledamo "ispod oka"! Decu, umesto u prirodu ili na selo, izvodimo u tržne centre, a s podozrenjem se odnosimo prema onima koji, umesto u inostranstvu, odmor provode u srpskim banjama i na planinama.

Dakle, za odnos prema prirodi i vlastitom zdravlju, u poređenju s Fincima, zaslužujemo bar dva minusa!

Još jedan, i to veliki, dobijamo za tretiranje otpada. U Finskoj je reciklaža način života, a kod nas, nažalost, još uvek samo pojam i neprimenjena navika nekog dalekog i bogatog sveta.

Ne stojimo dobro ni kad je u pitanju briga o deci i porodici iako to često ističemo kao prioritet.

Kao i u Finskoj, i kod nas porodice dobijaju dečji dodatak i pomoć za novorođenče ali, naravno, reč je o znatno manjoj sumi.

Ipak, u ovoj skandinavskoj zemlji sve ono što morate da kupite za dete znatno je jeftinije (naravno, u odnosu na to koliko zarađuju) nego kod nas. Za razliku od Srbije, očevi imaju veliku ulogu u vaspitanju i brizi o deci. To čak i zakon propisuje, a sasvim je normalno da otac uzme odsustvo posle rođenja deteta. Ne mislim, naravno, da je loše što se u Srbiji o deci uglavnom staraju majke, ali svakako bi bilo bolje da se više uključe i očevi.

Ravnopravan odnos među polovima, kao i podela kućnih poslova i obaveza mogu samo pozitivno da utiču na atmosferu, kako u porodici, tako i u društvu.

Važno je reći da je obrazovanje u Finskoj besplatno, a školski sistem jedan od najboljih u svetu. I u Srbiji deca mogu da se školuju besplatno, ali, nažalost, podaci iz godine u godinu pokazuju da je kvalitet obrazovanja sve niži.

Ako se tome dodaju podaci o sve većem broju mladih ljudi koji na školovanje i rad odlaze u inostranstvo, jasno je zašto i po ovom kriterijumu dobijamo minus.

Dolazimo i do pitanja poverenja u institucije. Finci u svoje, svakako, veruju i to često ističu. Korupcija je svedena na minimum, a građani se u svojoj državi osećaju sigurno i dostojanstveno. Visoke poreze na isto tako visoke zarade smatraju normalnim načinom da se osigura "život dostojan čoveka" i obezbedi ono besplatno obrazovanje, zdravstvo i brojne druge usluge.

Teško mi je da u ovom slučaju nađem neku sličnost s nama i zato...ponovo minus!

Na kraju, možda i najvažnije!

Fince kroz život vodi filozofija sreće ili tzv. Sisu koncept. Ova reč nema konkretan prevod na srpski, ali u njoj su ujedinjeni odlučnost, hrabrost, izdržljivost, snaga i smirenost. Osim smirenosti, sve ove osobine krase i nas, ali čini mi se da ih suviše često koristimo u pogrešne svrhe.

Hrabrost, izdržljivost i snagu pokazujemo u ratu i nevolji, ali ne i onda kada bi trebalo da gradimo bolje, humanije i bogatije društvo. Zato, kada je u pitanju Sisu...neka bude bar poen i za nas!

Kad se svim ovim stavkama doda podatak da je prosečna plata u Finskoj oko 4.000 evra, sasvim je jasno zašto su zauzeli prvo mesto na listi najsrećnijih zemalja.

Iako je jasno i zašto smo mi toliko daleko od vrha, ostaje ipak pitanje da li je 75. mesto realnost ili posledica sveopšte malodušnosti i pesimizma koji se kao pošast šire Srbijom, ali i čitavim našim regionom.

Pravi odgovor nemam. Verovatno je istina negde između, odnosno u spletu svih okolnosti koje su nas dovele tu gde smo danas.

Ipak, čini mi se da, uprkos svim realnim problemima, imamo potencijal. Valjda tu leži i rešenje enigme zašto u tuđim očima izgledamo bolje i srećnije nego u vlastitim.