Mileševa je prekoračila večnost – osam vekova vere i sjaja

Ktitor je bio sin prvog srpskog kralja, zidana je u godini kada je Srpska pravoslavna crkva dobila samostalnost, a u vekovima koji su usledili prednjačila lepotom i ugledom.

Mileševske freske i raskošna arhitektura, dostojni su počivališta kralja Vladislava, i prvog srpskog arhiepiskopa, Svetog Save, čije su čudotvorne mošti, tri i po veka, ovde okupljale narode svih vera.

Po naredbi Sinan pašinoj, mošti sveca su odnete iz Mileševe i spaljene u Beogradu. Ali, pašina želja da ugasi veru, slobodarski duh i kult Svetosavlja izrodila je sopstvenu suprotnost: iskre tog plamena sa Vračara i molitve iz Mileševe, samo su rasplamsale snagu vere, Savinog imena i dela.

U 16. veku Mileševa je bila najbogatiji i najugledniji manastir Srpske pravoslavne crkve, sa štamparijom, skrivenom pod plafonom priprate. Kada su u Velikoj seobi monasi napuštali manastir, 150 konja jedva je ponelo samo knjige i ono najvrednije iz bogate manastirske riznice.

"Jedan nesrećni mileševski prorok, kaluđer, davno negde, s kraja 18. veka, zapisao je na već porušenoj Mileševi da će jedina prekoračiti večnost – mnogi neće, ali Mileševa hoće", priča istoričar umetnosti Dragiša Milosavljević.

U godini proslave jubileja Mileševa svetu predstavlja ono najvrednije što ima – pod krilom Belog anđela i u duhu najvećeg svetitelja i prosvetitelja srpskog naroda.

"Sveti Sava je pred nas Srbe postavio najuzvišenije ideale života. Sve ono što je najlepše nacrtano, naslikano, najlepše ispevano, najlepše napisano, najlepše sagrađeno, najlepše stvoreno – učinjeno je po nadahnuću Svetoga Save", ističe episkop mileševski Atanasije.

Uzdižući se nad svojim, osam vekova starim temeljima, carska lavra Nemanjića svedoči o ovozemaljskoj prolaznosti svega, osim čiste vere, ljubavi i dobrote.