Evo zašto gradovi treba da organizuju doček Nove godine

Opisujući život u varošici koja, po njenom mišljenju, nezaustavljivo propada, dotakla se svih detalja sumorne svakodnevice od propadanja industrije, odlaska mladih, ali i starijih u veće gradove i inostranstvo, preko sve praznijih školskih klupa i vrtića, zatvaranja bioskopa, kafića i diskoteka, nedostatka bilo kakvih kulturnih i zabavnih dešavanja, do bolesti koje bukvalno kose i mlade i stare.

Znam taj gradić dosta dobro i svesna sam da je većina njenih zapažanja tačna, ali ne mogu da prihvatim toliki pesimizam. Jednostavno ne mogu.

U međuvremenu, obradovala me je vest da će baš u tom gradu za doček srpske Nove godine nastupiti poznata beogradska rok grupa. Taman pomislih da će to uneti bar malo pozitivne energije i osećaja da se ipak i tamo nešto lepo dešava kad ono, stiže apel grupe građana koji prenosi i beogradska štampa. Oni traže da se koncert otkaže, a sredstva preusmere u humanitarne svrhe.

Povezujem, logički, oba teksta, ali mi ne ide baš najbolje. Prelazim na jednostavniju varijantu. Slušam šta mi govori intuicija ili, romantičnije, duša.

Po karakteru i životnom stavu uvek bih izabrala da pomognem, da budem racionalna umesto da se zabavim i ne mislim na sutra. Mojim prijateljima, poznanicima, ali i ljubiteljima ove naše rubrike jasno je da "brinem sve brige ovog sveta", da se opterećujem svakom i svačijom nevoljom, ali u ovom slučaju "duša" mi govori drugačije.

Zašto meštanima gradića koji se guši u nevolji, pesimizmu i nekoj neopisivoj vojvođanskoj monotoniji oduzeti taj jedan dan u kojem bi mogli da se zabave i bar na trenutak zaborave na svakodnevne muke?

Znam da mnogi neće razumeti ovo što pišem, da će me kritikovati, ali pre nego što i vi učinite isto, razmislite.

Lepo je i dobro biti human i svaka takva inicijativa zaslužuje podršku, ali mora li baš ovako, mora li "preko leđa" već dovoljno umornih i depresivnih meštana ove varošice?!

Osim dva-tri dana tokom leta tamo se gotovo ništa ne dešava. Bioskop radi samo par puta godišnje, pozorišta nema, nema koncerata, festivala, vašara. I svi su toga svesni, i svi se (kao što napisa ona žena s početka priče) osećaju zaboravljeno i izolovano. Koncert beogradskih rokera svakako ne može mnogo toga da promeni, ali bar će im to jedno veče biti lepo i prijatno.

A što se tiče humanosti za nju uvek ima mesta i prilike. Verujem da bi potpisnici apela mogli sasvim lako da se organizuju i da baš na ovom koncertu prikupljaju sredstva za svoje akcije. Verujem, isto tako, da bi se i rokeri odazvali pozivu da deo zarađenog novca poklone u humanitarne svrhe. Tako bi, kako ona narodna kaže, bio "i vuk sit i ovce na broju".

Možda sam, vođena nekim svojim unutrašnjim osećajem, sve pogrešno zaključila i možda previše verujem u moć jednog lepog dana, ali sigurna sam da se zbog njega ništa loše neće desiti.