Nismo Fejsbuk debili, znamo i za život pre društvenih mreža

U medijima često možete naići na termin "generacija Z" (Generation Z, iGeneration, Post-Millennials), uz objašnjenje da su to mladi između 13 i 25 godina, da ne znaju za druženje van okvira društvenih mreža i da odrastaju na Jutjubu.

Ako ste roditelj mog vršnjaka, koji ima 24 godine ili koju godinu manje, nadam se da se možete prisetiti da to i nije baš tako.

Na jednoj izložbi koja je bila posvećena bivšoj Jugoslaviji, održanoj pre nekoliko godina, jedan segment su činile igračke koje su bile neizostavni deo detinjstva Titovih pionira. Bile u neprozirnim kutijama a od posetilaca se tražilo da, na osnovu dodira, pogode koja je to igračka.

Mene je zanimalo da li ću moći da prepoznam ijednu igračku kojom su se moji roditelji igrali sa svojim vršnjacima, pa sam krenuo u istraživačku misiju. Nećete verovati - znao sam šta je jo-jo, prepoznao sam klikere, a setio sam se i čemu je služio lastiš.

Tada sam shvatio da se moje detinjstvo nije mnogo razlikovalo od vremena u kojem su odrastali mali pioniri. Tokom letnjih raspusta, nepisano pravilo je bilo da se ispred zgrade izlazi još u prepodnevnim satima i ostaje do deset uveče, uz popodnevnu pauzu za ručak kod kuće.

Ne sećam se svakog detalja, ali znam da nam nikad nije bilo dosadno. Devojčice su igrale lastiš, dečaci klikere i fudbal, a svi zajedno smo igrali žmurke i ledenog čike. Ako padne kiša, tada bismo otišli kod nekog i igrali „ne ljuti se čoveče”, dok se neko ne naljuti ili dok se ne razvedri.

S početkom 21. veka stigao je i polazak u školu. Naše školovanje je obeležilo to što su nas sve reforme školstva zaobišle. Deo sam poslednje generacije koja u nižim razredima nije imala predmete kao što su Svet oko nas, Ruke u testu ili Čuvari prirode.

Simbolično ili ne, ali moja generacija je poslednja kojoj je u đačkoj knjižici pisalo Jugoslavija.

Naši predmeti su se zvali isto kao i kada ste vi išli u školu – Poznavanje prirode i društva, Tehničko obrazovanje, a informatika koju smo učili dala nam je neke osnove, ali je teško možemo primeniti u savremenom svetu.

Internet i sve što danas ide uz njega došli su kasnije. Kada sam imao 13 godina, stigao je Fejsbuk, "sajt" na kojem si mogao da dodaješ prijatelje i da gledaš šta oni objavljuju na svojim profilima.

Odlučio sam da i sam napravim profil. Međutim, pošto je malo ljudi koje sam poznavao bilo na tom sajtu, bilo je dovoljno petnaestak minuta da pregledam sve te objave pre nego što mi postane dosadno.

Zbog skromnih mogućnosti koje je tada Fejsbuk imao, niste mogli da komunicirate preko ove mreže, za to su i dalje korišćeni fiksni telefoni. Imali smo i mobilne, ali su nam oni uglavnom služili za prebacivanje muzike preko infrareda i blututa. 

Društvene mreže su, zbog svoje ekspanzije, postale bitnije tokom gimnazije, ali ni tada nisu bile važan deo života kao što su sad. Bile su mesto za zabavu, ali nismo zavisili od njih, ni od broja lajkova i komentara na naše statuse i fotografije.

Nismo imali ni influensere koji su suptilno pokušavali da nam prodaju neki proizvod, ni jutjubere koji su nas privlačili svojim "kontentom". Na mrežama su bili samo ljudi koje ste poznavali u stvarnom životu.

Stereotipi su nadvladali i svi koji su desetak godina stariji od mojih vršnjaka i mene misle da ne znamo za drugi vid druženja osim onog na društvenim mrežama i da smo odrasli na internetu.

Pre bih rekao da smo mi odrastali uz internet, da smo ga koristili u meri u kojoj nam je bio potreban, ali da nismo podlegali uticaju društvenih mreža zato što one tada nisu bile tako koncipirane.

Svima koji su zabrinuti kako da vaspitaju svoju decu pored sadržaja koji sada stižu sa raznih strana, poručio bih da se prisete kako su oni odrastali. Neka pronađu svoj jo-jo, klikere ili lastiš i pokažu im kako su se igrali kad su bili u njihovim godinama.

Ako mi zaboravimo na ove igračke i svoje detinjstvo, ko će ih se setiti i preneti na nove generacije?