Evropa i Daeš: Fanatici se vraćaju kući

Teroristička milicija Daeš je preuzela ideološku matricu "islamističke internacionale" koju je početkom ovog veka utemeljila Al Kaida, s tim da je taj koncept usavršila, pre svega omasovila.

Sada se nalazi pred porazom, ali samo u Siriji, ne i u Iraku. Optimista bi rekao da je čaša napola prazna, pesimista da je na delu fizički zakon spojenih sudova – zarone s jedne strane, izrone s druge.

Koliko je u toj nadnacionalnoj terorističkoj miliciji vojničkog ustrojstva bilo, ostalo, kroz nju prošlo, stranaca? Prema upravo objavljenom izveštaju njujorškog centra za globalnu bezbednost i nove pretnje Soufan, negde oko 40.000, od toga dobra četvrtina iz Evrope, ako se tu uračuna i Rusija (blizu 4.000, mahom Čečena, aktuelnije informacije govore o 4.500).

Od čitaocima interesantnije statistike – Soufan obrađuje podatke zaključno sa 2017. godinom, izveštaj za prošlu još nije izašao – tu je 900 članova ID sa Zapadnog Balkana, sa prominentnom zastupljenosti Kosova (317), Bosne (248), Makedonije (140) i Albanije (90). Srbija (50) i Bugarska (10) su na dobrom začelju. 

Poredak evropskih zemalja po broju njihovih građana koji su iza sebe ostavili raj liberalne demokratije i priključili se Daešovoj terorističkoj internacionali je sledeći: Francuska (2.000), Nemačka (1.000), Velika Britanija (900), Belgija (550), Austrija, Švedska i Holandija, svaka oko 300. Iz male Danske 150, iz Italije 110. Ukupno iz EU 5.000. 

Iz Turske je u terorističku miliciju otišlo 1.500 njenih građana, iz SAD 130. Turska i SAD nisu evropske zemlje, ali kako po ambiciji i posledicama svojih nacionalnih politika deluju kao da jesu, podaci o njima su se našli u ovom tekstu. 

Nema sumnje, to je previše brojeva u jednom članku koji fokus stavlja na fenomen, a ne na statistiku. Ali brojevi su bili neophodni da bi skrenuli pažnju na razmere i mahom nepregledne procese terorističkog turizma, čije staze od izbijanja rata u Siriji 2011. prekrivaju Evropu kao polaznu, prolaznu i povratnu destinaciju. 

Kad se odnekud krene u misionarenje, pogotovo ono oružanog tipa, logično je da će se preživeli jednog dana vratiti kući. Mogući razlozi su brojni – paket aranžman je istekao; tuđina je postala dosadna, opasna i nerazumljiva, a domaći ljudi nezahvalni; izvori finansiranja su presušili; nema pristojnog mesta da se speru prašina, znoj i krv. 

Povratak ratnika 

Šta sa "povratnicima"? Evropa stoji pred masovnim pravnim, bezbednosnim i etičkim problemom. 

Nema jedinstvenog pravila, svaka vlada se s tim nosi, uglavnom ne nosi, na specifičan način. U Austriji je na delu kombinacija racionalizacije, negacije, tipično bečkog humora (takozvani schmäh/šme), stoicizma i prevencije. 

Racionalizacija: Prema proceni austrijskog Ministarstva unutrašnjih poslova, od 320 austrijskih džihadista koji su se pridružili islamističkoj miliciji, još ih samo trećina deluje na terenu.

Negacija: Samo trećina od te trećine, dakle njih tridesetak, jesu austrijski državljani sa austrijskim pasošem. Osim toga, nisu ni svi od tih trideset nužno ni džihadisti, ni muškarci, jer se u barem šest slučajeva radi o ženama i deci džihadista. Kad se dakle ovog trenutka govori o povratnicima u Austriju, misli se na minimalne brojeve. 

Bečki schmäh: Austrija će primiti natrag sve svoje državljane-džihadiste i njihove porodice i neće oko toga praviti nikakve probleme. Oni se, međutim, ne vraćaju kao grupa sa đačke ekskurzije. Teoretski, austrijska ministarstva spoljnih poslova i policije morala bi da šalju službenike na teren da u direktnim kontaktima sa osobama u pitanju i lokalnim administracijama rešavaju "predmete", to jest odlučuju od slučaja do slučaja. Kako je reč o zoni ratnih operacija, Beč nema moć da službenike natera da riskiraju život ne bi li doveli kući nekoga ko je u zloj nameri pobegao od kuće i još u medijski organizovanim akcijama spaljivao svoj evropski pasoš. 

Stoički humor: Od tih 320 austrijskih džihadista na privremenom radu u Siriji ili Iraku, njih 90 se već vratilo kući i to mnogo pre nego što je kurdski SDF (Sirijske demokratske snage, oružana snaga regionalne administracije u Rožavi, saveznici SAD) pozvao evropske vlade da "preuzmu svoje fanatike" (Prese, 12. 2). 

Od tih 90, svi su po povratku u Austriju privedeni, svima je suđeno, neki su u zatvoru, dobar deo je odslužio kaznu i već je na slobodi. Osim toga, nisu ni svi koji su tamo otišli ubijali. Neki su bili kuvari, šoferi i prevodioci, neki samo elektronski specijalisti za kontrolu društvenih mreža.  

Čemu onda medijska nervoza i histerija, kad su oni već tu?  

Klin-čorba novog svetskog poretka 

"Prevencija" austrijske države u tretmanu islamističke ideologije je poseban slučaj. To je i vrlo širok pojam, zato se ovde mora reći na šta se konkretno misli.

Prevencija se ovde odnosi na pokušaj da se predvidi koje forme političkog islama bi u novim uslovima – poraz Daeša u Siriji – mogle razviti atraktivnost među vlastitim stanovništvom, pre svega mladim muslimanima i konvertitima. 

To je vrlo trezveni, razumno minimalistički tip prevencije, čija je namera da ne bude gore, a ne da bude dobro, jer dobro više nije realistična opcija. Kako su fokus mladi, a cilj smanjenje atraktivnosti borbenog islama i sankcionisanje transgresija, austrijski zakonodavac je bacio težište na upotrebu simbola. 

Ideja vodilja je jednostavna: Društvena integracija je simbolički posredovana. Socijalizacija mladih odvija se preko društvene ponude simbola, koji stabilizuju kolektivne identitete. Kako je situacija preozbiljna da bi se prepustila slobodnoj volji i ličnom izboru, inače kamenima temeljcima liberalne demokratije, treba zabranjivati i kažnjavati. 

Pre pet godina je tako donet Zakon o zabrani simbola Islamske države. Zabranom četrnaest simbola sankcionisan je njen propagandistički paket. Istina, zakonodavac je na momente bio zbunjen nepoznatom situacijom, pa se u opisima zabranjenih simbola nalaze formulacije kao "crna pozadina sa belim natpisom na arapskom", ili "crna pozadina sa belim arapskim slovima, a u sredini jedna okruglasta bela forma u kojoj nešto piše".  

Ukratko, austrijski zakonodavac se tu tek učio zabranjivanju stranih simbola, hvatao zalet pre ozbiljnijeg prosejavanja tuđih simboličkih poredaka. 

U međuvremenu se pokazalo da ID nije samo snaga koja se bori za vlastite državne i ideološke ciljeve. Naprotiv, ID je indirektno postao proizvođač novog globalnog poretka. 

Šta se tu misli, najbolje je objasniti preko metafore "klin-čorbe". ID je "klin" u čorbi koju, isprovocirane njegovom društvenom toksičnosti, kuvaju velike, srednje, regionalne i male sile, ubacujući u tu smesu svoje sastojke, svako po snazi i nahođenju. Na kraju se iz čorbe izvadi "klin", to jest pobeđeni Daeš – a ono što u globalnom kotlu ostane je novi svetski poredak.

U skladu s gore opisanom prevencijom na lokalnom novou i prognozom bliske budućnosti na globalnom, austrijski zakonodavac je prošle jeseni doneo novelu kojom se proširuje Zakon o zabrani islamističkih simbola, s tim da je sad dodato "i drugih znakova".

Zabranjeno je još ukupno deset znakova političkog islama, uvek po dva iz vizuelnih sistema Hezbolaha, Hamasa, Muslimanskog bratstva, Kurdske radničke partije AKK i turskih "sivih vukova" – sve organizacije koje iz rata u Siriji i Iraku crpe svoju snagu, iako svako na drugi način. 

Kurdi se na primer nadaju da će doći do vlastite države. Turski režim predsednika Erdogana koristi populaciju "sivih vukova" za pacifikovanje turske dijaspore u Evropi. Muslimansko bratstvo takođe ima jaki evropski fokus.

Mala Austrija stoji daleko od kotla u kom se sa Daešom kao "klinom" kuva novi globalni poredak. Iz tog razloga se njene gore spomenute prevencije svode na sitne popravke, zabrane i sankcije u vlastitom nacionalnom prostoru.  

Hrvatska u dobrom društvu

Zakonska novela koja stupa na snagu idućeg petka sankcioniše islamističke i "druge simbole". "Drugi" su oni koji dolaze iz vizuelnog seta hrvatskih ustaša kao istorijskog pokreta. (1) 

Reč je o dve varijacije ustaške "šahovnice" sa prvim belim poljem. Pozdrav "Za dom spremni!" nije zabranjen – zato što je to verbalni, a ne vizuelni simbol. Po tome se vidi koliko se zakonodavac mučio sa kategorijama. 

Tajming stupanja zakona na snagu je nameran, promišljen i izabran tako da se primeti austrijska frustracija nad "misom za mrtve", u stvari političkom manifestacijom i revizionističkom agitacijom koja se uz pokroviteljstvo hrvatskih državnih institucija održava na Blajburškom polju početkom maja svake godine. 

Od 2015. ta je manifestacija narasla u brojevima, ambicijama i drskosti učesnika i uz to poprimila dramatične medijske razmere, jer su novinari iz Evrope i Amerike dolazili da izveštavaju o "najvećem nacističkom skupu današnjice". 

Recimo ovako: Do 2015. su simpatizeri i ideološki nosioci istorijskog ustaškog pokreta mogli dolaziti na blajburške "komemoracije" u relativnoj medijskoj tišini. Od tada, na majskim stazama oko Blajburga više nema inkognito-ustaša. Novinari su im svuda za petama. 

Posebno je gužva prošlogodišnjeg skupa (organizatori Blajburški počasni vod kao naslednik hrvatskih "veterana" posle 1945. i Hrvatski sabor posle 1991) doprinela vidljivosti hrvatskih "ustaša" na austrijskoj sceni.  

Zato je na jesen prošle godine u parlamentu u Beču izglasana Novela o islamističkim "i drugim" simbolima. Jedini "drugi" dolaze sa hrvatske neonacističke scene. 

Vremenski je Zakon tempiran tako da predupredi ekscese na ovogodišnjoj 74. komemoraciji. Kada će ona tačno biti je za sada klasifikovana informacija. Na sajtu Blajburškog voda nema podataka, čak ni u meniju pod "zanimljivosti". 

(1) Svaka upotreba ustaških simbola se kažnjava sa 4.000 evra ili mesec dana zatvora. Ko ponovi prekršaj, plaća 10.000 evra, ili služi zatvorsku kaznu od mesec i po dana.  

Kako su hrvatski "nostalgičari" bačeni među vukove 

Teko je reći šta je bila glavna namera austrijskog zakonodavca. Da li je Beč iskoristio "ustaše" da bi zabranio sebi mnogo opasnije turske "sive vukove"? Ili obrnuto, da li je zabrana agitacije Muslimanskog bratstva i "sivih vukova" među austrijskim muslimanima iskorišćena da se usput sankcionišu i "ustaše"?

Teško je biti siguran. Činjenica je da su neke od islamističkih organizacija čiji su simboli zabranjeni od iduće sedmice zaista opasne po integraciju austrijskog društva. "Ustaški bal" jednom godišnje na nekom polju van gradića u dubokoj provinciji nije. Beč je mogao nastaviti da ga ignoriše – ali je sramota po austrijski nacionalni imidž postala neizdrživa.  

I tako su se danas živi nosioci ideja ustaškog pokreta, nostalgično i religiozno uznetog u hrvatskom istorijskom panteonu, našli u austrijskom zakonu rame uz rame sa snagama Daeša, čiji pripadnici odrubljuju glave nevernicima i vraćaju točak istorije u sedmi vek. Ante Pavelić i El Bagdadi u jednom vizuelnom kodu, mašala. 

Mogao je austrijski zakonodavac, da je hteo, da spreči takvo poniženje Hrvata, a da opet sankcioniše ekscese na blajburškim misama za mrtve.

Neposredno pre kraja rata 1945. austrijska provizorna vlada je donela i danas važeći Ustavni zakon o zabrani (Verbotsgesetz) nacističke stranke NSDAP. Kako to nije bilo dovoljno, jer istorijske ideje nastavljaju da žive u svojim simbolima, 1960. je donet Zakon o upotrebi znakova (Abzeichengesetz, poslednje noveliranje 2012), kojim je zabranjena svaka vizuelna forma nacističke propagande – uniforme, znaci, pozdravi, plakati i slično.

Kako je funkcija oba spomenuta zakona sprečavanje da nacizam u formi neonacizma ikad više dobije prostor u austrijskom političkom biću, zakonodavac je mogao, ako je hteo biti milosrdan, da u taj pravni okvir ubaci i hrvatske neoustaše. Bilo bi tu neke kontekstualne pravde, nacistički i neonacistički simboli na jednom mestu, u jedinstvenoj kutijici srodnih ideoloških matrica. 

Ali ne, hrvatske neoustaše su izgurane sa arijevskih stranputica, izbrisane iz stigmatizovanog porodičnog nasleđa, ideološki razbaštinjene i bačene među vukove. 

Zakonski se hrvatska radikalna desnica od idućeg petka nalazi u ideološki sebi stranom okruženju – među simbolima tvrdih islamističkih organizacijama, o kojim Evropa, osim što ih se nagonski boji, često ne zna više osim da "na crnoj pozadini nešto piše na arapskom, a ispod toga beli krug".