Komšijska solidarnost na ivanjički način

Već dve godine izostali su prihodi od malina, pa je za Bogdana Lukovića invalidska penzija od petnaest hiljada jedini izvor prihoda.

"Detetu kao prvo, a na drugom mestu moram prvo stan da platim, što plaćam sedamdeset evra od toga. Znači jedan deo ide, a drugi deo moram da sačekam da platim struju, vodu, telefon, a za hranu i ostalo uzimam na veresiju, pa vraćam koliko mi ostane od tih delova. Ljudi me razumeju, pomažu", kaže Bogdan Luković.

U Centru za socijalni rad kažu da njegova primanja za tri hiljade dinara premašuju prosek za socijalnu sigurnost za dvočlano domaćinstvo. Brigu o ćerki Kristini vodi sam od njenog osmog meseca.

Bogdan Luković priča da se dešavalo da nema ni dinara. Sa ćerkom ode u grad, prošeta parkom da, kako kaže, ubije vreme.

"Neko izvadi sto dinara, neko dvesta, ali veruj da je to meni kao da mi je dao dve hiljade, dva miliona. Meni je to pomoglo, pa sam razdvajao. Možda sam ja bio gladan, ali sam njoj morao da pripremim da ima, da ne odustaje. Škola mi je izlazila u susret i pomagali su", kaže Luković.

Teška životna priča podstakla je njegovog komšiju Miroslava Zlatića da pokrene humanitarnu akciju kako bi Lukovići otplatili dugove za stanarinu i kupili nešto hrane. Danima ja na njihovoj trpezi isto jelo. Komšija Miroslav Zlatić kaže da je to bio jogurt i proja.

Zbog toga je Miroslav alarmirao javnost i pomoć je počela da stiže sa svih strana. Bogdan se rve sa bolešću, zbog koje se, kaže, sve teže kreće. Srećom ima komšiju na koga će uvek moći da se osloni, a koji malu Kristinu voli kao otac i veruje u solidarnost šire zajednice.