Izvor: Politika, 04.Dec.2011, 01:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gluma moje majke meni je nedostižna
Glumica „Ateljea 212” priča o ulozi u novoj predstavi „Seobe”, sećanju na pokojnu majku, glumicu Nedu Spasojević, o kolegi Rastku Lupuloviću koji se zamonašio, braku bez „papira”, ljubavi...
Pozorišnu predstavu „Seobe” Miloša Crnjanskog u Novom Sadu, u režiji i dramatizaciji Vide Ognjenović, obeležila je i Isidora Minić, članica ansambla „Atelje 212”. Fakultet dramskih umetnosti završila je u Beogradu kod profesora Predraga Bajčetića, a u istoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << klasi bili su: Milica Mihajlović, Nenad Jezdić, Katarina Žutić, Ana Sofrenović, Bojana Maljević, Rastko Lupulović... U Beogradu igra u sedam predstava: „Trst”, „Smrtonosna motoristika”, „Egzibicionista” (Atelje 212), „Miholjsko leto”, „Miris kiše na Balkanu” („Madlenijanum”) „Ljubavnik velikog stila” („Zvezdara teatar”), i „Skakavci” („Jugoslovensko dramsko”). Igrala je u filmovima: „Lajanje na zvezde”, „Pljačka Trećeg rajha”, „Crni Gruja”... Od nagrada ima tri „Sterije”, jednog „Radmilovića”...
Rođena je 5. juna 1973. u Beogradu, u ljubavi glumice Nede Spasojević (1941–1981) i slikara Baneta Minića. Nije udata.
Kakva je Evdokija koju igrate u „Seobama”?
Ona je udata žena koja živi od sponzora i donatora. I teško se toga odriče. Sve je to nasuprot idejama glavnog junaka u koga se zaljubljuje. Kad ga spazi on postaje njen cilj, a kad ga osvoji onda ga odbaci. Ne želi da krene u neizvesnost samo zbog ljubavi.
Jeste li vi spremni da krenete u neizvesno zbog ljubavi?
Suprotna sam osoba liku koji tumačim u „Seobama”. Ali i danas ima onih koji se plaše života u budućnosti. Nemaju hrabrosti da se upuste u odnos koji im prija i da žrtvuju ugodan život u kome nema uzbuđenja i prave ljubavi.
Po čemu prepoznajete taj odnos?
Vaspitana sam da ne zavisim ni od koga. Nikad nisam pravila kompromise. Ako u odnosu nema emocija i čežnje jednog za drugim ne libim se da tako nešto napustim. Jer, nemam potrebu da, na neki način, sama sebe ucenjujem. Uvek se odlučujem za ljubav koju prepoznajem kad mi srce zaigra, kad mi je lepo, kad treperim...
Da li sada imate ljubav?
Sad nemam dečka. Slobodna sam kao ptica na grani. Sloboda jeste sreća, ali ne kažem da mi je divno. Ponekad imam potrebu da pored sebe imam nekog s kim mogu da se ispričam i podelim osećanja. Ali, isto tako je i velika muka imati nekog pored sebe, a nemati mogućnost da vam bude prijatno. Naravno, svaki čovek je odgovoran za čuvanje svoje slobode u odnosima. I zbog života i zbog svog posla.
Kad ste ušli u glumu?
Posle trećeg razreda gimnazije sam položila prijemni ispit. To sam čak krila od oca i društva. Bila sam ubeđena da konkurišem tajno. Ali, to je bila moja iluzija. Znali su da sam Nedina ćerka, a i mamin otac Milorad je bio glumac. Deda je, kao Crnogorac, znao ceo „Gorski vijenac” napamet. Uvek je posle ručka imao „predstavu”. Znao je mnoge uloga napamet. Umro je osam godina posle Nede.
Po čemu se posebno sećate majke?
Moja najjača sećanja na majku su sa letovanja, jer smo tada bili sve troje zajedno. Uvek smo išli u Dubrovnik, na „Letnje igre”, na kojima je mama igrala. Sećam se i njihovih pokušaja da me zavaraju. Svi legnemo u krevet, a kad zaspim oni odu u restoran. Kad se u ponoć probudim, odem uplakana na recepciju i čekam da se oni vrate ili sam, uz njih, spavala na dve stolice u kafani.
... a njenog odlaska zauvek?
Imala sam samo osam godina kad se to dogodilo. Ali, dobro se sećam, da sam imala neko životinjsko osećanje, koje nisam mogla da definišem – instinkt mi je govorio da se desilo nešto strašno.
Gledate li Nedu danas na snimcima?
Da. I vrlo se tada radujem. Imam neke privatne snimke, a u RTS-u postoji i dokumentacija njenih predstava. Veoma je uzbudljivo da je vidim i čujem, a prošlo je 30 godina otkako je nema. Njena gluma je meni i sad nedostižna. To me podstiče da pokušam da dostignem njen nivo glume.
Šta vam je u glumi najvažnije?
Trudim se da oživim osobu koju igram, da ona bude razumljiva za publiku. Istina mi je uvek najvažnija. I na sceni. Dogodi mi se da, ponekad, „lažem” sebe, a time i publiku, pa se trudim da u svim sledećim igranjima te predstave budem uvek bolja.
Kako sebe doživljavate?
Moram da budem zadovoljna, iako živimo u groznom vremenu. Smeta mi što ljudi samo jure za materijalnim dobitima i time ispunjavaju život. Više volim duhovno ispunjenje, nego materijalno. Moji materijalni zahtevi su da mogu negde da otputujem. Volim da budem deo sveta, a ne samo ove zemlje. Želim da upoznam što više kultura i da se napojim tuđim umetnostima.
Šta mislite o braku...
Verujem u ljubav. Verujem da dvoje mogu da se nađu i da postanu nerazdvojni prijatelji. Verujem da tada mogu jedno s drugim da podele najintimnija osećanja. Za mene je to sasvim dovoljno za jedan čvrst brak.
...a kao instituciji?
Nemam potrebu administrativnog dokazivanja ljubavi. To mi deluje kao sumnja sa nečije strane, a poverenje je najvažniji odnos između dvoje ljudi, jer potičem iz takvog odnosa. Moji roditelji nisu bili venčani, živeli su zajedno, dobili su mene, i sve je bilo regularno.
--------------------------------------------------------------------------------------
Rastko Lupulović je uspešan i u novoj ulozi
Koliko razumete druge?
Gradeći likove za scenu gradim i odnose prema ljudima. Uvek nastojim da svakoga razumem i nađem opravdanje za tuđe postupke. Tako sam razumela i druga sa klase Rastka Lupulovića. Bio je najbolji među nama, izašao je na scenu pre nas, imao je rok grupu. Posle diplomskog primljeni smo u „Atelje 212”, a on je osvojio dve velike nagrade: „Steriju” i „Radmilovića”. A zatim je odlučio da se zamonaši. Otišao je u Dečane i postao jeromonah. Bila sam kod njega i videla da je uspešan i u novoj ulozi. Razumela sam njegov rezon: „Pronašao sam novi put. Ali, ako mi se ukaže neki bolji poći ću njime.”
Slavko Trošelj
objavljeno: 04.12.2011.
