Izvor: S media, 04.Nov.2009, 16:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tolerancija, licemerje ili lobotomija?
Šta sve zapravo danas podrazumeva pojam i termin političke korektnosti? Uprkos sveopštoj rasprostranjenosti, zastupljenosti u svakoj pori "naših takozvanih života" i svojevrsnom diktatu ( a zašto ne reći i diktaturi?) političke korektnosti, ona ipak beži svakom preciznijem određenju, a mnogima i dalje nije jasno o čemu se tu zapravo radi.
Da smo nekakvu odraslu, narodsku "Olovka piše srcem" ili "Kefalicu" pitali šta je to politička korektnost, mogli bismo čuti npr. >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << da je to kada ne smeš da ispričaš vic u kome je Ciga nešto ukrao, Muja ispao glup, Lala spor, Amer debeo i tup, Crnogorac lenj, itd,itd… Rečnik slenga zapravo su najlegitimnija i najpunokrvnija usta političke nekorektnosti.
U traganju za korenom i istorijskim koceptom političke korektnosti, godine 1935. u raspravi o akademskim slobodama u Velikoj Britaniji, nailazimo na sintagmu “correct opinion” kao suprotnost diskursu konflikta i mržnje. 80,90-ih godina 20. veka pojam ‘politički korektan’ postao je prisutna kategorija u javnom diskursu. U njega su utkane ideje nove levice, komunističke teorije ‘ispravnog mišljenja’ i maoistički koncept ‘ispravnog stava’. Američki univerziteti političku korektnost sistematski su počeli da sprovode kroz pravila govora (takozvane speeć kodes), kojima su očistili jezik od svih rasističkih, sekstičkih i homofobičnih reči. Počev od 1988. na Univerzitetu Mičigen u En Arboru, da bi do 1993. svi američki fakulteti usvojili i ratifikovali ta pravila.
Danas politička korektnost beži svakom preciznijem određenju. Ona je sinonim za političku kulturu, toleranciju, ideal ljudskih prava, društvenu prihvatljivost, partijsku moralnu podobnost, bonton, novi svetski poredak, globalizaciju, cenzuru, poslušnost, autizam, lobotomiju, licemerje, relativizam…
Kulturolog Zorica Tomić u svojoj knjizi "News Age" kaže:
"Pomodnost tolerancije pod nazivom politička korektnost obavezuje na fleksibilnost u stavovima, odsustvo kriterijuma, na nesposobnost da se legitimno brani bilo koja pozicija, i time zapravo na ravnodušnost prema svetu izvan pojedinca. Na delu je istovremeno i svojevrsni semantički lifting čiji je cilj simbolička dezinfekcija jezika, gradova, društva ili čak i smrti, od svega onoga što ima neku konotaciju inferiornosti, sakatosti, defekta ili nesavršenstva. Na taj način, upozorava Tomićeva, saučestvujemo u stvaranju i promociji jednog eufemističkog jezika, jezika prigušene sterilizacije, jezika koji nalaže opštenje bez otpora, bez odbacivanja, ali i bez fascinacije.
Zanimljivo je da je još 80-ih u svojim “Pismima iz tuđine” Borislav Pekić u eseju “Spasonosni eufemizmi rđave stvarnosti” ukazivao na istu stvar, pa kaže:
”Englezi su u ta stara, dobra, gruba ali iskrena vremena, sakate ljude nazivali- bogaljima. Onda su ih preimenovali u hendikepirane. Pa u disabled, naše invalide. Ali osim imena ništa se neće promeniti", kaže Pekić," kad su nam sve reči već odavno prazne i lažne, a stvarnost orvelijanski drukčija od one što nam je rečnik prikazuje... Tako smo štrajkove nazvali obustavama rada, neprijateljima sve one koji se sa nama ne slažu..., bedu socijalnim problemom, socijalne probleme pak izazovom ili zadatkom za rešavanje. Inventar činjenica stvarnosti kojima smo dali lepša I bezazlenija imena, beskonačan je.... Njihovo nas ređanje nigde neće odvesti, kao što ne odvodi ni stvarnost koju iza sebe krije. Hitler je genocide nad Jevrejima nazvao eufemizmom “totalno rešenje jevrejskog pitanja”. Posledice nisu bile eufemističke". Na kraju Pekić dodaje: "Samo, u otporu eufemizmima nemojmo preterivati. Ne budimo prokleti čistunci. Još uvek je preporučljivije da ženu u poodmakloj dobi zovemo “damom u najboljim godinama”, a ne kao što je naš običaj babom”.
Izvor: S media; Smiljana Popov
