Izvor: MaminSvet.net, 30.Jan.2015, 00:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako da ne vičete na decu kada imate težak dan?
Odmah da vam kažem – teško.
Živi smo ljudi, niko od nas nije u tom pogledu nevin.
Ne mislim da je vikanje dobra stvar, ni na koga, na decu posebno. Svakom se ipak bar nekad desi – ako izuzmemo one savršene mame koje nikad ne podignu ton, čija deca nikad nisu probala čokoladu ni zaspala neokupana i koje su uglavnom pokretni izazivači griže savesti nama običnim mamama. A nepisano je pravilo da su deca najviše nemoguća kada ste imali peh na poslu, šef je vikao na >> Pročitaj celu vest na sajtu MaminSvet.net << vas, ili vam je pukla guma, a zatim ste kilometrima pešačili do dece, pa na kraju još i zakasnili u vrtić.
Ono što me više od toga vikanja brine, je što zapravo time samo nadražim glasne žice, i dodam još jednu crticu na roditeljsku grižu savesti. Na moju decu dreka, ma koliko ja pokušavala ozbiljna da budem, pošteno, nema nekog efekta. Uvek se setim rečenice dajte mi laku decu, pa da vidite kako sam dobar roditelj“. A u stvari, i sami znate da je vikanje potpuno bespotrebna aktivnost, posle koje nećete ništa promeniti u dečijem ponašanju, osećaćete krivicu, možda se i izviniti klincima. Do sledećeg vikanja.
Ja sam roditelj galamdžija. Imam bučnu, prebučnu decu, i kada svako dečije pitanje i nestašluk pomnožite sa tri, shvatite da imate mnogo materijala za gubljenje živaca, jer vi pričate i pričate a niko vas ne sluša. A fora je da, kada se ohladite sve znate i šta biste rekli i šta biste uradili, ali voz je prošao. Niste uradili ništa. Samo ste vikali.
Zato bilo kakva priča ako nije poduprta akcijom nema mnogo smisla. Kakva akcija?
Foto 1
Foto 2
