Izvor: B92, 18.Dec.2010, 18:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od čega su bolovali veliki umovi?
Proučavanje bolesti istaknutih ličnosti, patografija, koja zapravo spada u granično područje istorije, kulture i medicine, poslednjih godina privlači sve veću pažnju.
Autorka: J.Tomašević, Danas
Foto: Wikipedia
Bilo je mnogo pokušaja kroz istoriju da se objasni uticaj bolesti na formiranje ličnosti i njeno ostvarenje. Veza genijalnosti i duševnih poremećaja uočena je još u antička vremena, čak su opijenost, umetnički zanos i ludilo smatrani >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << srodnim stanjima.
Šopenhauer je smatrao da se ludilo graniči sa genijalnošćum koju je francuski lekar De Tur definisao kao „polubolesno stanje mozga". Duševne bolesti, pogotovo granične psihoneuroze, prema tvrđenju nekih autora, izrazito su češće kod nadarenih, nego kod prosečnih ljudi.
Poznati psihoanalitičar Sigmund Frojd pokušavao je da objasni povezanost između homoseksualnosti i načina umetničkog izražavanja slikara Leonarda da Vinčija i Mikelanđela. Snažni Edipov kompleks smatra se inicijatorom osvajačkih i umetničkih pokreta Aleksandra Makedonskog, Napoleona Bonaparte. Drugi psihoanalitičari ukazuju da dela znamenitih ljudi često imaju dozu narcizma i egzibicionizma.
Poremećaji psihe katkada mogu biti podsticaj za stvaranje: pretakanjem patnje u sliku, stihove ili kompoziciju, umetnik se oslobađa psihološke napetosti. Tako je, primera radi, Dante Aligijeri bio shizoidni psihopata, depresivnog raspoloženja, samouveren i osvetoljubiv. Bajron je bio histerik, a Gete je imao naizmenične depresivne i hipomanične faze. Aleksandra Velikog je, prema nekim tumačenima, na osvajanje nagonila „natkompenzacija mržnje prema ocu", dok su Vagner i Mocart patili od manije proganjanja. Betoven, koji je postepeno ogluveo, bio je psihički neuravnotežen, nepoverljiv i hipersenzibilan sa histeričnim napadima. Mikelanđelo je bio hipohondar, razdražljiv i paranoidni psihopata.
Veliki broj poznatih ličnosti patio je od depresivnih kriza. Šizofrenija i bipolarni poremećaj (manično-depresivna psihoza) bile su boljke mnogih literata: Aleksandra Dime, Gogolja, Turgenjeva, slikara (Van Goga), naučnika (Njutna, Ampera), ali i paranoidnog histerika Hitlera, nacističkog vođe.
Cezar, Petar Veliki, Dostojevski, Petrarka, Hendl, Napoleon - bolovali su od epilepsije, mada je retrospektivno teško odvojiti epi-napade od histeričnih. Dobar poznavalac ljudske psihe, pisac Fjodor Dostojevski, bio je razdražljiv, patološki ljubomoran i promenljivog raspoloženja. Čarls Darvin je, zabeležili su njegovi biografi, bio tipičan primer čoveka sa čirom na želucu usled duševnih depresija.
Među slavnima koji su umrli od kancera bili su Napoleon, Marija Mediči, Paskal, Brams, Tin Ujević. Prema nekim mišljenjima, možda je upravo kratkovidost slikara Edgara Manea uticala na rađanje impresionizma u slikarstvu.
Sifilis je bio često oboljenje između 10. i 20. veka, dok su od tuberkuloze oboleli Čehov, Kafka, Molijer, Gorki, Šopen i Veber, kao i naši pisci Đura Jakšić, Milovan Glišić i Laza Lazarević. Tuberkuloza, smatraju analitičari, često daje posebnu notu umetničkim ostvarenjima, upravo zato što pruža osećaj života u senci smrti.
Protiv slabosti vežbanjem
Psihijatar i osnivač individualne psihologije Alfred Adler bio je mišljenja da iza svake specifične bolesti leži inferiornost određenog dela tela, nastala usled poremećaja u razvoju. Tako, budući svesna sopstvenog defekta, osoba pokušava da slabost nadoknadi vežbanjem. Najbolji primer za ovakvu kompenzaciju je Demosten koji je od mucavca u detinjstvu, postao najbolji govornik. Slično, Teodor Ruzvelt, žgoljav u mladosti, upornim vežbanjem postao je fizički snažan čovek. Napoleonov osvajački stil života bio je, prema takvom tumačenju, određen njegovim niskim rastom.
