Izvor: Kurir, 09.Jan.2012, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
LAUŠEVIĆ: KLAO MI JE BRATA FLAŠOM, PUCAO SAM...
Da mi je oteo pištolj, ubio bi me! A onaj drugi je klao Milog kao životinju preda mnom. Pucao sam. Nisam imao izbora, kaže Žarko Laušević
Ubio sam dva momka što su tek zakoračila u život! Da nisam, mi bi bili mrtvi! I Mili i ja. Da mi je oteo pištolj, ubio bi me! A onaj drugi je klao Milog kao životinju preda mnom. S kolenima na njegovim grudima mog brata onesvešćenog i nepomičnog - kolje slomljenom flašom! Pucao sam. Nisam imao izbora. Nisam umeo ništa drugo. >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << Nikad to sebi neću oprostiti.
Ovo je ispovest Žarka Lauševića koju je dao hrvatskom Ndeljnom jutarnjem listu! Većina citata je iz njegove knjige "Godina prođe, dan nikad".
"Kakva je ovo graja?", komentarišem pred konobaricom. Kao kad se žališ na loše vreme, na inflaciju, na nešto što ne možeš izmeniti.
Konobarica osmehnuto slegnu ramenima.
"Što je tebe briga ako graju!", čujem.
Okrećem se i vidim onog momka sa ograde da se preteći približava.
"To su moji drugovi! Neka graju!", nervozno žvaće hranu koja mu ispada iz usta. Miran sam. Ili pokušavam da odglumim mir. Ima oko dvadeset godina. Pijan je.
"A, izvini, samo sam pitao, onako."
"Šta ti imaš da pitaš? Ko si ti da pitaš?", izazivački mi se unosi u lice.
Prilazi žurno Mili iz bašte. Široko se i prijateljski osmehuje:
"Je l’ ti znaš njega?", pita neznanca, pa nastavlja, sa istim nadežnim osmehom: "Je l’ ti znaš ko je on?"
"Što mene briga ko je on? Što ima da pita?"
U međuvremenu stavljam svoju desnu ruku na njegovo levo rame, ponovivši gotovo servilno: "Izvini, momak, samo sam pitao, onako."
U istom trenu vidim novog nepoznatog mladića koji se, ne znam otkud, stvorio tu i jednako munjevito kako se i pojavio, pesnicom me pogađa posred lica! Padam! Sve pada oko mene!
Nestaje zvuk! Ništa ne čujem! Vidim betonski pod, moje lice se rolja po njemu.
Osećam udarce po nogama, nove po glavi. Moja sočiva su nekud odletela. Minus šest u mraku! Pokušavam da se zaštitim od udaraca. Neko me sustiže! Shvatam da sam već unutar baštenskog dela. Sve je i dalje bez zvuka.
Neko otima moju torbu! To je onaj prvi momak koji je sedeo na ogradi. Ne, to ne sme da se desi! Kreće neki strašni adrenalin, čupanje oko moje torbe. Uspeo sam! Odvojio sam je od njega! Hoću li stići? Imam li vremena?
Vadim pištolj iz moje torbe i istog trena ga repetiram upravljajući ga prema napadaču.
On skače na mene! Vidim mu tu, na par santimetara od mene onaj isti ludački pogled i nikakav strah. Rvemo se, stojeći, oko mog pištolja. Vidim da nešto viče, ali ništa ne čujem. Moj CZ-99 je između naših grudi. Četiri ruke koje se otimaju. Pritiskam okidač. Ništa se ne dešava. Ni zvuk, niti siledžija odustaje. Pucam ponovo. Ništa.
’’Bože, radi li ovaj pištolj uopšte?’’ Pucam ponovo. Ne znam koliko puta i ne znam gde. Mislim da sam ga pogodio. Pritisak popušta, njegovo telo se odvoji od mene.
Stojim nem, mokar, žmirim okolo, nemam vazduha. Gde je Mili? Tu, metar-dva od mene neko leži na podu. Iznad njega, kolenima pritiskajući mu grudi, je onaj što me je prvi udario i zabada mu nešto u glavu! To na zemlji je - Mili! Njegovo telo ne reaguje na udarce ovog odozgo! Uspravljam pištolj i pucam. Ne znam koliko puta. Na kraju je pištolj ostao u zadnjem položaju. Nema više metaka. Mladić pognuto, držeći se za stomak, otetura kroz uski prolaz napolje.
Dolazim do brata. Lice mu je skroz krvavo! Dozivam ga, ili mislim da to činim. Bože, je li živ? On ne diše! Je li ga onaj ubio? Jesam li ga ja ubio? Ništa i dalje ne čujem.
"Pucao sam. Nastavljali su sa napadom, pijani, nesvesni bola. Mislio sam da promašujem. Zato sam ispraznio ceo šaržer.", opisuje u kasnijem poglavlju.
Prema sudskoj dokumentaciji Laušević je, ležeći povređen na podu, ispalio 13 hitaca i pritom usmrtio Dragora Pejovića i Radovana Vučinića te ranio Andriju Kažića . Kako ni nakon višemesečne istrage nije precizno utvrđeno što se uistinu dogodilo, prihvaćen je nalaz prema kojem je prekoračio nužnu obranu. Osuđen je prvo na 15 (1994.), a zatim na 13 (1996.) i konačno na četiri godine zatvora (1997.). S obzirom na to da je u zatvoru u Spužu odležao četiri godine i sedam meseci, u februaru 1998. pušten je na slobodu.
Sudska je odluka, međutim, ponovno prinačena. U septembru 1999. na ponovljenom je suđenju kažnjen s četiri godine uz obrazloženje da je "bio srušen i imao pravo da se brani". Nepune dvije godine kasnije, u martu 2001. Vrhovni sud Crne Gore još jednom i konačno menja presudu, ponovno ga osuđujući na 13 godina. Ipak, u odsustvu, budući da se tada već odselio u Ameriku. Još 1999, neposredno nakon što je snimio filmove 'Nož’ i 'Ranjena zemlja’, sklonio se u strahu od krvne osvete. Budući da je, kako piše i u knjizi, "jednom Crnogorcu ubio sina jedinca". I danas živi u Njujorku, spletom okolnosti u istoj zgradi s režiserom Zoranom Amarom koji mu je napisao predgovor za autobiografiju:
"Jasno se sećam dana kada sam želeo da propadnem u zemlju jer smo se sreli ispred stanice podzemne železnice. Žarko se vraćao sa posla, umazanog lica i ruku, u molerskim, farbom isflekanim pantalonama, a ja sam veseo išao u grad, bez mogućnosti da ga zaobiđem, bez snage da pitam išta od važnosti, samo ljubazan, formalno nasmejan. Pamtim, i to dobro, kako mi je odjednom, pošto smo uz kratko mahanje rukom prošli jedan drugog, ponestalo vazduha i kako sam na obrazu osetio šamar koji nisam sam sebi opalio".
U vreme ubistava o kojima piše, Laušević je imao 33 godine, angažman u Jugoslavenskom dramskom pozorištu, više od 45 filmskih i televizijskih uloga, Zlatnu arenu, Sterijinu i nagradu Zoran Radmilović. I antimiloševićevski status, koji je nesvesno zaradio. Ironično, pištolj kojim je ubio tu dvojicu, nosio je upravo na savet policije. Prema vlastitom priznanju nemoćne da ga zaštite od desničarskih pretnji.
