Izvor: Kolektiv.co.rs, 05.Avg.2016, 07:47   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Slobodan Savić: ERC je uvek imao dobru ekipu

RBM. – U grupi od samo osam radnika Rudnika bakra Majdanpek koji su između dva Dana rudara radni status zamenili penzionerskim Slobodan Savić, zaposlen u Stručnim službama, tačnije, ERC-u, našao se nešto ranije nego što je trebalo. Zdravstvene tegobe i operacija srca – razlozi su zbog kojih je u penziju, ali invalidsku, morao posle 38 godina staža. – U RBM-u sam od 1978. godine. Sve vreme radio sam u nekadašnjem računskom centru, u Automatskoj obradi podataka (AOP), a zatim ERC-u, kao operater. Nakon toga bio sam vođa smene, sistem-administrator. Među prvima našao sam se u timu za praćenje i unos podataka, obračun LD-a, što se godinama slalo u Bor. Kao vođa smene u ERC-u, uglavnom sam pomagao programerima pri unosu podataka. Svojevremeno sam išao na obuku čak i u Televiziju Zagreb jer su, osim nas, samo oni i “Prahovo” imali računar “IBM E29” – priča Slobodan koji je iz Višegrada u Majdanpek stigao 1968. godine. Tada je njegov otac dobio posao u rudniku koji je tek počeo da radi. U gradu na Peku nastavio je osnovnu školu, završio gimnaziju, bavio se sportom, pa ga i danas većina sugrađana zna kao Bobeka, jednu od legendi majdanpečkog fudbala. – Ne baš legenda, nisam to bio, često sam se povređivao – skroman je kao i uvek Savić i razgovor nastavlja o službovanju u RBM-u. – U ERC-u je uvek bila dobra ekipa, družili smo se na poslu i mimo njega. Ako je nekom trebalo nešto, uvek smo bili spremni da priskočimo, ali kada se radilo, radilo se. U vreme hiperinflacije, radili smo 24 sata, jer je moralo tako. Trebalo je da radnici prime platu, a kada je to u pitanju, svi su posebno osetljivi na greške, pa nije smelo da ih bude. U protivnom, mogli smo očekivati da nas pitaju “ko je taj Herc koji je pogrešio”, kako smo se interno šalili. Bobek, kako ga svi još uvek zovu, o svojim kolegama ima samo reči hvale. – Družili smo se oduvek i ostali pravi prijatelji, veliki drugari, skoro porodica. Kada mi se, pre odlaska u penziju, zdravlje pogoršalo, dok sam bio u bolnici na operaciji, posle supruge i sinova, bili su mi najveća podrška, raspitivali se, bodrili, nudili pomoć. Reči hvale su, međutim, obostrane. Zaposleni u ERC-u kažu da je upravo on bio kolega za primer, neko od koga su mnogi učili, na koga su svi mogli da se oslone. Majdanpečke zlatne 80-te godine Slobodan Savić je dobro zapamtio, pa žali što se grad koji voli, “posle Višegrada najviše”, nije više razvio i gradio: – To je moj grad, a još i više, grad moje dece. Grad koji je, pre svega, zahvaljujući rudniku, oduvek i svima mnogo pružao i zaslužio da mu se dobro vrati – zaključuje Bobek i dodaje da će, što se penzije tiče, sa svojom nekako izlaziti na kraj jer zna da je najvažnije da ona traje dugo, a da bez zdravlja ne vredi ništa.

Nastavak na Kolektiv.co.rs...