Izvor: Politika, 21.Nov.2015, 11:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Primanje hrišćanstva preko glagoljice i ćirilice

U Srbiji se gotovo milenijum koristi ćirilica, a latinica skoro jedan vek

Raz­voj ći­ri­lič­ke pi­sme­no­sti kod Sr­ba u ve­zi je sa ve­li­kim kul­tur­nim pre­o­kre­tom u raz­vo­ju slo­ven­skih kul­tu­ra u IX ve­ku, ka­da su Slo­ve­ni po­če­li pri­ma­ti bo­go­slu­že­nje na sta­ro­slo­ven­skom je­zi­ku. Go­di­ne 862. mo­rav­ski knez Ras­ti­slav (846–870) obra­tio se vi­zan­tij­skom ca­ru Mi­haj­lu III da mo­rav­skoj ze­mlji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << po­ša­lje hri­šćan­ske mi­si­o­na­re ko­ji zna­ju slo­ven­ski je­zik. Ima­ju­ći u vi­du po­tre­be ne sa­mo Ve­li­ko­mo­rav­ske kne­že­vi­ne ne­go i svo­je po­li­tič­ke in­te­re­se pre­ma slo­ven­skim ze­mlja­ma na Bal­ka­nu, vi­zan­tij­ski car odo­brio je mi­si­ju me­đu mo­rav­skim Slo­ve­ni­ma. Je­zi­ci­ma ko­ji su se sma­tra­li sve­tim i je­di­no po­god­nim za pro­po­ve­da­nje hri­šćan­stva (grč­ki, la­tin­ski i he­brej­ski) ta­ko je pri­do­dat i slo­ven­ski (sta­ro­slo­ven­ski). Za ovu mi­si­ju vi­zan­tij­ski car oda­brao je so­lun­sku bra­ću (Kon­stan­ti­na Ći­ri­la i Me­to­di­ja), ko­ji se sma­tra­ju ute­me­lji­te­lji­ma slo­ven­ske pi­sme­no­sti i knji­žev­no­sti.

Pri­hva­tiv­ši mi­si­ju, Kon­stan­tin je sa­sta­vio pi­smo, i to naj­ve­ro­vat­ni­je gla­go­lji­cu, uglav­nom mo­di­fi­ko­va­njem grč­ke mi­nu­sku­le (ma­lih slo­va), dok su re­še­nja po­je­di­nač­nih slo­va u ve­zi sa sta­rim se­mit­skim i koptskim pi­smom ko­ja su mi­si­o­na­ru bi­la po­zna­ta. Po­sle to­ga je na slo­ven­ski di­ja­le­kat iz oko­li­ne So­lu­na, ko­ji je do­bro po­zna­vao, sa grč­kog, za­jed­no sa svo­jim bra­tom, pre­veo iza­bra­ne de­lo­ve knji­ga Sve­tog pi­sma, neo­p­hod­ne za slu­žbu. Ta­ko su Slo­ve­ni do­bi­li svoj pr­vi knji­žev­ni je­zik i pr­vo pi­smo, gla­go­lji­cu. Tim je­zi­kom ni­je se go­vo­ri­lo, nji­me se po­ja­lo, slu­žio je za li­tur­gi­ju i za pre­vo­de hri­šćan­skih sa­dr­ža­ja sa grč­kog je­zi­ka. Na­ziv gla­go­lji­ca (pre­ma sta­rom slo­ven­skom gla­go­lu gla­go­lja­ti – „go­vo­ri­ti”) da­li su mu sla­vi­sti u XIX ve­ku.

Ka­ko no­vo­na­sta­le po­li­tič­ke pri­li­ke u Mo­rav­skoj ne do­zvo­lja­va­ju mi­si­o­na­ri­ma da na­sta­ve sa ra­dom, je­dan deo uče­ni­ka so­lun­ske bra­će uspe­va da se upu­ti na jug me­đu Ju­žne Slo­ve­ne. Bu­gar­ska dr­ža­va zva­nič­no je do­bi­la pra­vo na slo­ven­sko bo­go­slu­že­nje na sta­ro­slo­ven­skom je­zi­ku 893. go­di­ne, otu­da je i ra­zu­mlji­vo da su uče­ni­ci so­lun­ske bra­će u Pre­sla­vu, u ko­me je već ne­go­va­na pi­sme­nost, mo­gli ne­sme­ta­no na­sta­vi­ti svo­ju mi­si­o­nar­sku de­lat­nost. Ći­ri­li­ca je, pre­ma to­me, kao ure­đe­no pi­smo na­sta­la u Si­me­o­no­voj Bu­gar­skoj.

Pret­po­sta­vlja se da je uče­nik pre­slav­ske ško­le Kon­stan­tin Pre­zvi­ter pre­u­re­dio ći­ri­li­cu za po­tre­be sta­ro­slo­ven­skog je­zi­ka, uglav­nom po ugle­du na va­ri­jan­tu grč­ke ma­ju­sku­le (ve­li­kih slo­va), i to un­ci­ja­lu (grč­ko sve­ča­no pi­smo), ali de­li­mič­no i po uzo­ru na gla­golj­ska pra­vo­pi­sna re­še­nja. Ći­ri­li­ca je jed­no­stav­ni­ja i lak­še sa­vla­di­va u od­no­su na vi­zu­el­no kom­pli­ko­va­ni­ju gla­go­lji­cu, ta­ko da je s vre­me­nom uglav­nom po­ti­snu­la upo­tre­bu gla­go­lji­ce.

O pri­ma­nju slo­ven­skog bo­go­slu­že­nja na sta­ro­slo­ven­skom je­zi­ku, kao i o da­ljim pu­te­vi­ma ši­re­nja sta­ro­slo­ven­ske pi­sme­no­sti me­đu Sr­bi­ma i Hr­va­ti­ma iz tog ra­nog pe­ri­o­da ima vr­lo ma­lo po­da­ta­ka. Ono što je iz­ve­sno je­ste da, ka­ko i kod dru­gih Slo­ve­na, s vre­me­nom i kod Sr­ba na­sta­je na­ci­o­nal­na re­dak­ci­ja sta­ro­slo­ven­skog je­zi­ka – srp­ska, tj. po­sr­blja­va­nje u du­hu što­kav­skog na­reč­ja.

Srp­ska re­dak­ci­ja mo­ra­la je na­sta­ti u srp­skoj sre­di­ni za­to što su Sr­bi knji­ge sa slo­ven­skim bo­go­slu­že­njem u svo­joj sre­di­ni iz­go­va­ra­li ona­ko ka­ko su je­di­no i mo­gli: u du­hu svog na­rod­nog, (raz)go­vor­nog je­zi­ka. Na­i­me, sta­ro­srp­ski na­rod­ni je­zik do kra­ja de­se­tog i po­čet­ka je­da­na­e­stog ve­ka, ali i u ka­sni­jim epo­ha­ma raz­vo­ja, pre­tr­peo je pro­me­ne na iz­go­vor­nom pla­nu, i tim pro­me­na­ma se naj­sta­ri­ji knji­žev­ni je­zik kod Slo­ve­na mo­rao pri­la­go­di­ti.

Ta­ko u srp­skoj sred­njo­ve­kov­noj pi­sme­no­sti raz­li­ku­je­mo tri raz­li­či­ta ti­pa pra­vo­pi­sa s ob­zi­rom na in­ven­tar slo­va i raz­li­či­ta pra­vo­pi­sna re­še­nja: zet­sko-hum­ski, ra­ški i re­sav­ski (na­zva­ni su pre­ma vo­de­ćim cen­tri­ma srp­ske pi­sme­no­sti). Te iz­me­ne na­sta­le su u te­žnji da se što pre­ci­zni­je ozna­či gla­sov­ni lik re­či, po­seb­no u ve­zi sa od­re­đe­nim gla­so­vi­ma ko­ji­ma su se od­li­ko­va­li i srp­ski na­rod­ni go­vo­ri i srp­sko­slo­ven­ski je­zik (po­put lj, nj, j ili u na­rod­nom je­zi­ku ć i đ).

Na osno­vu sta­nja u srp­skim ći­ril­skim spo­me­ni­ci­ma iz sre­di­ne i kra­jem XII ve­ka mo­že se re­ći da se u još du­bljoj pro­šlo­sti obra­zo­vao fond srp­ske ći­ri­li­ce pre­ma gla­go­lji­ci. Ta­ko je pr­vo­bit­na ći­ri­li­ca kod Sr­ba zna­la za slovo đerv (đ), ko­je je na­sta­lo po uzo­ru na gla­golj­sko slo­vo đerv (sta­ro­slo­ven­ska ći­ri­li­ca za ovo slo­vo ne zna). Ovo je slo­vo po­sta­lo di­fe­ren­ci­jal­na gra­fe­ma me­đu naj­sta­ri­jim srp­skim ći­ril­skim pra­vo­pi­si­ma.

Ono se upo­tre­blja­va­lo u zet­sko-hum­skom pra­vo­pi­su za ozna­ča­va­nje su­gla­sni­ka đ, a ka­sni­je i ć, te otu­da u nje­mu već u naj­sta­ri­jem pri­mer­ku po­ve­lje Ku­li­na ba­na (1189) na­la­zi­mo upra­vo đerv (đ). Ovo se slo­vo u ra­škim ru­ko­pi­si­ma ne ja­vlja. Sma­tra se da je ra­ški pra­vo­pis, sa dru­ge stra­ne, sle­dio pra­vo­pi­snu nor­mu sta­ro­slo­ven­ske ći­ri­li­ce. Taj pra­vo­pis je u sve­tlo­sti no­vih kul­tur­no­i­sto­rij­skih pri­li­ka, pod uti­ca­jem bu­gar­skog pra­vo­pi­sa, evo­lu­i­rao u to­ku po­sled­nje če­tvr­ti XIV ve­ka i u pr­vim de­ce­ni­ja­ma XV ve­ka, i ta­ko se de­fi­ni­tiv­no for­mi­rao tzv. re­sav­ski pra­vo­pis.

Ru­ko­pi­si iz XIV–XVII ve­ka raz­li­ku­ju se već svo­jim spo­lja­šnjim iz­gle­dom po pi­ri­tu­si­ma i ak­cen­ti­ma pre­u­ze­tim iz grč­ke or­to­gra­fi­je. Po­no­vo se pa­zi na upo­tre­bu ksi, psi i ome­ge i dru­gih grč­kih slo­va na od­go­va­ra­ju­ćim me­sti­ma. U in­ter­punk­ci­ji se ja­vlja za­pe­ta, ko­ja se sre­di­nom XIV ve­ka po­če­la upo­tre­blja­va­ti po uzo­ru na grč­ki pra­vo­pis. Od po­seb­nog je zna­ča­ja i po­nov­na po­ja­va de­be­log jer (ъ) (osta­le pra­vo­pi­sne ško­le ga ne ko­ri­ste) po­red tan­kog (ь).

Ova­kav se pra­vo­pis, sa ma­nje ili vi­še iz­me­na s ob­zi­rom na cen­tre pi­sme­no­sti, odr­žao sve do sre­di­ne XVI­II ve­ka.

Dr Brankica Čigoja

Pro­fe­sor Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du

Nastavak na Politika...

Politika: Ve­li­ka rav­no­te­ža ne­mo­ći