Izvor: B92, 06.Mar.2014, 14:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Srbiji izbori " Srbija nema izbora
Od kako su raspisani izbori, uši su nam pune reformi i promena koje mogu, moraju i baš samo što se nisu desile. Od bilborda do Tvitera, od TVa do nezvanih volontera na našim kućnim vratima, kolektivno smo izloženi zaglušujućoj buci iz koje svako malo iskoči ova ili neka slična reč. S druge strane poslovna zajednica nekako se ućutala. Većina privrednika muku muči kako da sastavi kraj s krajem. Borba za opstanak s jedne strane je spustila očekivanja, a sa druge podstakla >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << dosad neviđenu kreativnost čak i kod tradicionalno konzervativnih privrednika. Testiraju se neverovatne ideje koje bi u nekim drugim vremenima svojim autorima donele pravo bogatstvo, a sada im u najboljem slučaju pomažu da preguraju još koji mesec. Do čega? Do neophodnih reformi, naravno.
A neophodnih reformi koliko voliš! Od radnog zakonodavstva, preko poreskog sistema i makroekonomskog okruženja, do javnih nabavki, građevinskih dozvola, reformi inspekcija, pa sve do pravosuđa, obrazovanja… Redosled se unekoliko razlikuje u zavisnosti od ideološke podloge, a i lista nije kompletna, ali je definitvno zastrašujuće dugačka, a svaka pojedinačna reforma potencijalno bolnija od prethodne.
Ako se dobro sećam u vreme prethodnih izbora, privrednici su bili pomalo mazohistički zadovoljni što je večina stranačkih lidera po prvi put otvoreno govorila o težini situacije u srpskoj ekonomiji. To suočavanje sa stvarnošću se tumačilo kao prvi i neophodan korak na putu ozdravljenja u vidu gorkih pilula zvanih reforme. Veći deo privrede, privatni sektor pre svega, iščekivao ih je sa strahom i nadom. Strah se ispostavio kao opravdan, za razliku od nade. Danas je srpska privreda po određenom broju značajnih parametara u gorem stanju nego pre godinu ipo dana.
Istraživanje pod nazivom “Uključi se za promene”, koje je Američka privredna komora sprovela među svojim članicama krajem prošle godine pokazalo je međutim zavidnu dozu optimizma. Preko 50% direktora američkih, srpskih i ostalih internacionalnih kompanija, izjavilo je da očekuje povećanje investicija i rast zapošljavanja u svojim firmama u naredne dve godine. Samo 15% je navelo da očekuje smanjenje poslovanja. Ovo bi bio zaista sjajan rezultat svojevrsnog indeksa poverenja da nije onog “ali”, ili preciznije “pod uslovom da”. A taj uslov je dosledno i neodložno sprovođenje svih onih gore pomenutih reformi.
Verujem da ovaj rezervoar optimizma, barem u okviru članstva AmChama, nije do kraja iscrpljen. Ova poslovna organizacija koja okuplja 190 najuspešnijih kompanija u Srbiji, od Philip Morisa do NISa, od Deleza do Telenora, od Banke Inteze do Metroa, od Majkrosofta do Comtrada, koje zajedno zapošljavaju preko 100.000 ljudi, ulaže kontinuirani napor da za svaki problem pred Vladu izađe s predlogom konkretnog rešenja, dok za svaki odlučan potez Vladi upućuje otvorenu podršku, usput promovišući među svojim članovima primere najboljih praksi i rezultata.
Uverena sam da će onaj uslovni optimizam, iskazan pre nekoliko meseci, dobiti neophodni, svež kiseonik ukoliko, ali samo ukoliko, nova Vlada u najkaraćem mogućem roku, a to znači za prvih 100 dana, svojim prvim potezima pokaže ono čega do danas nismo bili svedoci u dovoljnoj meri, a to su rezultati. Odlučnost na rečima ako je ikada i bila značajna, definitvno nije lekovita. Vreme nažalost više nije naš saveznik, ovo je trka protiv vremena, u bitci koja je za ne mali broj firmi, nažalost već izgubljena.
Pred Srbijom su izbori, ali Srbija vise nema izbora. Ili će učiniti ono što mora i što je jedino izvesno da je može spasiti, ili će pojesti sopstvenu budućnosti. Ako je nešto u ovoj situaciji ipak dobra vest, to je upravo ta izvesnost, to ili-ili. Ne više sad ili posle, nego sad, odmah i sve.
Teško je ne pomenuti hrabrog i mudrog Zorana Đinđića u ovom kontekstu. Nemoguće je ne prisetiti se njegove čuvene metafore sa tri žabe koje moramo progutati. Tada smo možda još imali izbora koju ćemo prvu staviti u usta, mada je on i tada zagovarao da to bude ona najveća. Danas pred nama stoji još samo ova jedna velika, debela žaba. I dobro je što je još tu.
Uvek mi se sviđalo kako to na engleskom zvuči: the time is NOW.
Pogledaj vesti o: Izbori, Twiter
