Izvor: Politika, 27.Avg.2011, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obarači nevidljivog na poligonu Natoa
Od prošle godine, naše vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana koriste vojni poligon u Bugarskoj za bojeva gađanja
Od našeg specijalnog izveštača
Šabla – Na vojni poligon Natoa, u zemlji nekadašnje članice Varšavskog pakta, koja je sada deo EU porodice, stigla je slavna 250. raketna brigada, koja je u večna lovišta poslala američki „stelt” bombarder F-117.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Bljuju rakete srpski raketaši iznad njiva Natoa, a major Tiosav Janković, pomoćnik komandanta ove brigade za operacije, koji je pre 12 godina bio član posade koja je oborila američki lovac F-16 iznad Šapca, šeretski namiguje.
– Mi smo ti ta čuvena artiljerija na raketni pogon, navikla na različite igranke. Al igramo samo za jedan tim – za Srbiju – kaže elitni oficir nekadašnje članice nesvrstanog lagera. Pre 12 godina, ti bivši nesvrstani, ratovali su protiv Zapadne vojne alijanse, a danas su vojno neutralni. I članovi Partnerstva za mir.
Ovi prvi, braća Bugari, i ovi drugi, Srbi, stara regionalna braća pod oružjem, na poligonu pod ingerencijom Natoa, lansiraju sovjetske rakete u nebo boje tirkiza! Pršte varnice, sevaju raketne munje i gromovi, ostaju beli tragovi iznad Crnog mora! Srpski neutralni „migovi 29” i bugarski Nato „suhoji 25” u brišućem letu, tik iznad zemlje, manevrišu iznad glava visokih zvanica, pa nestaju na horizontu, uz gromoglasne zvuke aplauza, pošto su prethodno ispalili rakete „vazduh-vazduh”. Dve prijateljske vojske vežbaju zajedno, da bi stabilnost poluostrva bila sačuvana!
Balkanska istorija i sadašnjost zaista su prepuni paradoksa i neočekivanih obrta. „Šteta što jenaš život suviše kratak, da ih sve popamte i pribeleže”, kaže mi jedan srpski diplomata pred svečano bojevo gađanje.
Na ramenu vojnika koji otvara kapiju poligona su dve oznake: bugarskih vazdušnih snaga i Nato saveza. Iznad njegove glave, na staroj, drvenoj, beloj tabli, ispisano je ćirilicom – „Šabla”.
Načelnik poligona major Conko Conkov kaže mi da su ovaj poligon, na samoj obali Crnog mora, podigli Sovjeti 1962. godine, za vežbe mešovitih artiljerijskih snaga, dok su bugarski raketaši odlazili u Astrahan, u SSSR, kako bi vežbali sa jedinicama Crvene armije.
Tragovi srpskih raketa na bugarskom nebu
Petak je bio finale zajedničkih manevara, posebno važnih za srpske pilote MIG-ova 29, jer prošle godine srpska avijacija nije pikirala nad Crnim morem. Od prošle godine, naše vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana koriste Šablu za raketiranje ciljeva u vazdušnom prostoru, jer poligon takve veličine ne postoji u Srbiji. U vreme JNA, raketaši PVO gađali su u Puli. U doba SRJ i SCG, postojao je poligon u crnogorskoj Luštici, ali je posle raskida političkog saveza Slobe i Mila, ovaj drugi konstantno grmeo kada bi VJ planirala da podmazuje svoje raketne sisteme tipa „kub” i „neva”, tvrdeći, uglavnom, da su te vežbe uvod u agresiju Srbije nad Montenegrinima.
– Posle 1989. godine, srpski raketaši prvo bojevo gađanje izveli su tek 1999. godine, u stvarnom ratu – potvrđuje komandant 250. raketne brigade, general dr Miodrag Gordić, smejući se zadovoljno.
– Mi nemamo poligon za gađanje sa raketama visokog dometa, ali zato vežbamo na simulatorima. U ratu smo pokazali da ozbiljno prašimo – kaže general.
Njegovi momci su desetak dana smešteni u jednom od hotela na obali Crnog mora i svakodnevno su vežbali na terenu, kao i prošle godine, kada su se prvi put pojavili u Bugarskoj, u programu bilateralne saradnje dva ministarstva odbrane.
Od petka ujutru, raketaši su na terenu, gađajući po principu: bugarski lanseri, naše rakete i – ruke. I, uništili su sve što se od meta pojavilo na nebu! Dve vatrene jedinice „kub”, u sadejstvu sa divizionom „neva”, gađali su padobransku metu na visini od 5.000 i 2.000 metara. Major Boris Štrik je bio taj koji je zadao završni udarac. On to naziva – overom pogotka!
Mnogi od mlađih oficira prvi put su u tuđini lansirali bojeve rakete. U vojničkom žargonu, koji su mi otkrili „kubanci” i „nevaši”, tek u Šabli su – skinuli mrak. Bojevim gađanjem, ušli su u raketno punoletstvo.
I oni, kao i general Gordić, sa još nekoliko ratnih veterana, svesni su da među raketnim jedinicama sveta imaju poseban status, sličan osvajaču NBA prstena među košarkašima. To potvrđuju mnogobrojni bugarski oficiri sa kojima sam razgovarao. Jednostavno, 250. raketna brigada je oborila „nevidljivog”. Takav skalp ne poseduje nijedna druga jedinica na svetu. Stelt je oboren starom „nevom”, a šta bi tek bilo da smo imali ruski protivavionski raketni sistem S-300?
Jedan takav primerak, koji među Srbima ima gotovo mitski status, baš takav S-300, stoji izložen u Šabli.
Vojni orkestar domaćina zasvirao je koračnice, a tri velika transportna helikoptera spustila su se pokraj poligona, prevozeći članove državnih delegacija. Boris Tadić i Bojko Borisov izašli su iz poslednjeg. Posle kratkog brifinga, uputili su se ka „svečanoj osmatračnici”.
Ministar odbrane Dragan Šutanovac zaustavio je za trenutak predsednika Tadića:
– Borise, znaš šta je ovo? To je taj S-300 – rekao je, pokazujući na raketne sisteme.
– To? Hoću odmah da ga vidim!
Boris nije krio ni oduševljenje ni iznenađenje. Za oko pola sata, čuo se zastrašujući zvuk. Vatreni mlaz iz raketnog motora bio je jeziv i moćan. Sistem S-300 bljunuo je vatru na stotinak metara ispred srpskog predsednika i bugarskog premijera. Proevropski lideri nisu krili oduševljenje sovjetskom tehnologijom.
I još jedan apsurd. Bugarska, kao nekadašnja miljenica Sovjeta, dobila je S-300, pa posle raspada istočnog lagera, ušla u Nato. Srbija je, opet, toliko želela savezništvo sa Rusima, i toliko se snažno odupirala Natou, da je na kraju zaratila sa njim. Od Rusa, međutim, nikada nije dobila S-300.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 28.08.2011.
