Izvor: Politika, 27.Jul.2015, 08:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pupinovi „fordovi” za Pašićevu vladu

Leta 1915. na balkanskom ratištu nije bilo borbi, pa su se prilike u Srbiji donekle normalizovale. Bio je to, pokazaće se, samo kratak predah pred novo stradanje koje su najavili diplomatski pritisci i neuspesi saveznika na ostalim frontovima

„Prodaja šećera u Beogradu po prodavnicama Mesnog odbora počeće u četvrtak 18. ovog meseca i može se dobiti samo po legitimaciji. Ko se bez legitimacije nađe kod prodavnice biće sproveden policijskim vlastima da se kazni. Vojnici >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji se bez legitimacije nađu kod prodavnice sprovešće se komandi odbrane Beograda. Nadleštvima Mesni odbor neće izdavati šećer. Pre podne šećer će se izdavati ljudima, a popodne ženama”, glasila je kratka vest objavljena u „Politici” pre tačno sto godina, 30. jula

(17. po starom kalendaru) 1915. godine.

Iz ove, ali i drugih vesti koje su tada bile objavljivane mogu se, barem donekle, dočarati prilike koje su vladale u Srbiji tog leta. Period od kraja aprila, kada je uz mnogo napora zaustavljena epidemija pegavog tifusa, do 5. oktobra, kada je počela zajednička ofanziva Nemačke, Austrougarske i Bugarske na Srbiju, 1915. godine bilo je vreme kratkog predaha. Tada su ljudi nastojali da se oporave od rata i njegovih posledica i pokušaju da koliko-toliko žive normalno. To se naročito moglo osetiti po selima: „U Mramoru kod Niša bio je 13, 14. i 15. juna čuveni Vidovdanski vašar. Vašar je i ove godine i pored ratnih prilika bio veoma veliki” izvestila je „Politika”.

Ipak, to je bio samo privid. Rat je ostavio velike posledice i to ne samo u izgubljenim životima, već i u sve težim ekonomskim prilikama. Osećale su se nestašice osnovnih namirnica, lekova, radne snage, naročito po selima. To je otvaralo prostor i za razne zloupotrebe, dizanje cena, crnu berzu...

Tako je „Politika” od 2. jula, između ostalog prenela: „Već je više od deset dana kako se u Beogradu ne može dobiti ni trun duvana, jer ga u ovdašnjem stovarištu nema. Može se još malo i dobiti za skupe pare u kafanama i hotelima i to od kelnera – agenata prodavaca duvana”. Mada nije bilo značajnije inflacije nije se, tih dana mogla zadržati ni stabilnost cena osnovnih životnih namernica, što je osiromašenom narodu stvaralo velike probleme: „Usled česte promene pijačne cene žita u opštini beogradskoj obrazovana je naročita komisija, koja će od sada određivati cenu hlebu. U ovu komisiju ušli su jedan kmet i četiri opštinska odbornika”, prenela je „Politika” 7. jula 1915. godine.

Bilo je i ljudi koji su poželeli da se barem leti, dok na frontovima traje zatišje, vrate starim navikama, od kojih je jedna od najomiljenijih bila – odlazak u banje. To je, u uslovima kada je bilo mnogo ranjenih, invalida, kao i ljudi koji su jedva preležali tifus bila i nasušna potreba. Ali, njihova nadanja da će moći da odu u neku od banja pokazala su se ubrzo kao neosnovana. Jer, većina banja bila je devastirana, pretvorena u bolnice, kasarne ili prihvatne centre za ratne zarobljenike. To je bio i povod da „Politika” od 15. jula na prvoj strani objavi komentar pod naslovom „Bez banja” u kojem se, pored ostalog kaže: „Bilo je pitanje uopšte da li je bolnice zaraznih trebalo uvlačiti u banje. Ali, ako se zbog naših prilika to moralo učiniti nije se smelo ni pomisliti da se austrijski podanici interniraju u Vrnjačku banju, da se tu ugnezde i odatle razvijaju svoje trgovačke poslove, dok naši zarobljenici u Austrougarskoj skapavaju od gladi, a naši bolesnici umiru kod kuća, bez banja, leka i lekara. Nije se smelo dopustiti ni to da banjske stanove zauzmu zdrave izbegličke porodice, za koje je sve jedno u kojem će se mestu skloniti, dokle desetak hiljada bolesnika kojima je neophodna Vrnjačka banja ne mogu da dobiju ni jedne, jedine sobe”.

Tog leta o Srbiji, njenim ratnim uspesima i stradanjima, kao i velikom odricanju stanovništva koje je živelo u teškim uslovima često se pisalo u stranoj štampi, posebno u ruskoj, francuskoj i američkoj. Tada su zabeležena neka od potresnih svedočanstava Arčibalda Rajsa, novinara Džona Rida i drugih koji su posetili Srbiju. Njihov dolazak u velikoj meri zasluga je i naših ljudi u inostranstvu, koji su svoj ugled i poznanstva stavljali u službu otadžbine. Među njima posebno su se izdvajali napori gospođe Mabel Grujić i istraživača Mihaila Pupina, koji su delovali u SAD: „Politika” od 1. jula izvestila je o dolasku grupe američkih studenata u Srbiju: „Profesor Mihailo Pupin objavio je juče da je završio posao na obrazovanju jednog fonda za izdržavanje grupe od 25 studenata Kolumbija univerziteta, koji će provesti leto u Srbiji. Svaki od ovih studenata povešće sa sobom po jedan „fordov” automobil te će se staviti srpskoj vladi na raspolaganje i time neobično mnogo olakšati saobraćaj u Srbiji. Glavni stan ove studentske ekspedicije biće u Nišu, a studenti će sa svojim automobilima ići na svaku stranu gde im vlada ili vojne vlasti odrede.”

Ipak, koliko god da su sve ove vesti privlačile znatiželju, glavna pažnja bila je okrenuta prema svetskim frontovima, odnosima između velikih sila, kao i odnosima saveznika prema Srbiji. A tu stvari, po naš narod i državu nisu baš išle u dobrom pravcu. Jer, Rusija naš glavni saveznik suočavala se sa velikim teškoćama na istočnom frontu, a zapadni saveznici doživeli su tog leta neuspeh na Galipolju. Pregovori saveznika sa Italijom vođeni su mimo znanja naše diplomatije, pri čemu su Italijanima nuđene teritorije koje je srpska vlada želela da vidi u granicama buduće južnoslovenske države. Takođe, na Srbiju su vršeni i pritisci da se odrekne istočnog dela Makedonije, kako bi se pridobila Bugarska, mada je postajalo sve očiglednije da će ova zemlja ući u rat na strani Centralnih sila.

Sve je to unosilo nemir, pa su se počele pojavljivati i vesti – uglavnom neistinite – da Srbija pregovara o sklapanju separatnog mira. „Utro Rusija donosi vest da je na početku ovog meseca Nemačka Srbiji učinila ponudu da joj se ustupi Dalmacija, Bosna, Hercegovina i severna Albanija, ako Srbija ostane neutralna. Ako li Srbija pristupi Austriji protiv Italije, Srbiji se garantuje ustupanje Bosne, Hercegovine, Dalmacije, Hrvatske, Slavonije, dela Banata i sve do Istre sa Trstom, samo da Srbija garantuje slobodan tranzit nemačkoj robi kroz Trst. Srpska vlada, razume se odbila je tu nemačku ponudu” izvestila je „Politika” od 12. jula 1915.

Sve to, međutim u najvećoj meri nije odgovaralo istini i nije sprečilo tragediju koja će Srbiju, samo dva-tri meseca kasnije zadesiti....

Nastavak na Politika...