Izvor: Kolektiv.co.rs, 11.Dec.2017, 11:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oni nose proizvodnju na kriveljskom kopu
Godinama među najboljima
Predrag Peđa Paunović se domaćinskim odnosom prema bušilici sa kojom radi i udarničkim bilansom koji postiže, za sedam godina rada dokazao ne samo kao jedan od boljih bušača, već i kao mlad radnik spreman da priskoči gde god i kad god zatreba
KOP “VELIKI KRIVELj”. – Površinski kop “Veliki Krivelj” već dugo je najsvetlija tačka i najpouzdaniji izvor bakra i metala koji ga prate u Rudarsko-topioničarskom basenu Bor. Na njemu se godišnje izbuši, minama rastrese, bagerima utovari, dameprima i trakama preveze desetak miliona tona rude i mnogo više jalovine. Taj put ka rudi koji su geolozi odavno otkrili u dolini Kriveljske reke ponovo započinje bušotinama, ali ovoga puta ne kilometarskim, već od najviše 20-ak metara, prečnika 25 santimetara. Mineri u njih, u skladu sa tvrdoćom terena, sipaju eksploziv, mine grunu i usitne stenu, a onda bageri i kamioni, etažu po etažu (visoke su 15 metara) silaze do rude. Isto tako nastavi se u rudi, a na jednoj tzv. eksploatacionoj bušilici (one koje koriste geolozi su istražne), već sedam godina radi 32-godišnji Predrag Peđa Paunović. On je krenuo rudarskim stopama svoga dede Dušana, bageriste na ovom kopu od samog otvaranja. Otac mu je floter, a rođeni brat takođe radi u flotaciji.
Za minulih sedam godina – kako nam reče upravnik kopa Milan Delić – Peđa je uvek bio u vrhu po izbušenoj metraži, tj. predviđenom normativu. Nije imao havarija ni pehova, čuva mašinu i daje maksimum, a učestvuje i u drugim poslovima na kopu kao što je, primera radi, takozvano putovanje, odnosno premeštanje bagera. Jedan je od vrednijih radnika i rado ga uzimaju za primer. Peđa je odrastao u obližnjem Bučju, tu iza brda, odakle su njegovi, a sada živi u Boru sa porodicom. Ima sina Pavla od pet godina. Od malena je hteo da se bavi rudarstvom i završio je za rudarskog tehničara. Na kopu je od 2010. godine kao bušač, najpre na starim, a kad su stigle nove prešao je na novu bušilicu.
–Kad dođemo na mašinu najpre je pregledamo da se uverimo da li je sve ispravno. Već je određeno gde, koliko i kako treba da se buši, a dnevna norma zavisi, pre svega, od sredine koju bušimo. Ako je mekše, uradi se mnogo više od norme. Ako je tvrđe, onda manje. Na bušilici smo obično po dvojica, ali kad su godišnji odmori nije problem ni da je sam opslužujem i njome rukujem. Pre nego što krene, a i tokom rada, mora da se vodi računa o bezbednosti. Da nije pod nekom etažom gde se odronjava kamen koji može da je ošteti, jer reč je o mašini koja košta nešto manje od milion dolara, a onda i da li je dobro nivelisana kako se bušotine ne bi zarušavale. Vodimo računa i o geometriji bušenja (koje može biti pet puta pet, šest puta šest ili sedam puta sedam metara), shodno čvrstoći stene koju odrede geolozi. Na displeju pratimo i sve parametre njenog rada: pritisak, temperaturu, rotaciju… A, kad vodite računa o svemu – rezultat sam dođe.
Nije jednostavno i dati maksimum i sačuvati bušilicu, ali Predrag kaže da uvek pazi da se mašina ne preforsira: – To nam je i instruktor savetovao kad nas je obučavao. Kazao nam je koliko najviše može da bude pritisak za bušenje i sve ostalo. Tokom cele smene nastojimo da održimo tu meru između tehničkih mogućnosti bušilice i njenog učinka tako da se ne može dogoditi da mi izbušimo 500 metara, a kolega u narednoj ni 100. Jer, za preduzeće su važne sve smene, ne samo naša.
Peđa radi svoj posao i danju i noću, i zimi i leti, i to iskustvo govori da je najkomplikovaniji noćni rad. Manja je preglednost, mora da obrati pažnju da gusenicama ne pregazi šlep-kabl (u kome je napon od 6.000 volti), da pregleda rotacionu glavu kad nastavlja šipke itd.
–Zadovoljan sam svojom zaradom koja je između 65 i 70 hiljada dinara – kaže naš sagovornik. – Tu računam i stimulaciju koja poslednja dva meseca direktno zavisi od normativa (izbušenih metara) i može da iznese i do 12.000 dinara. Juče sam, primera radi, izbušio 200 metara, a optimum je oko 300 po smeni kad mašina ima dobar „plac“ i kad nema miniranja u toku smene (jer tada mora da se skloni da ne bi bila oštećena, pa da se opet vrati). Kad bi dotok delova i njihova planska zamena išli sa još manje čekanja, uradilo bi se više jer bi se gubilo manje vremena nego kad bušilica stane zbog kvara. To bi omogućilo veću metražu, preduzeću više rude, pa i bolju zaradu.
Na pitanje da li u minulih sedam godina ima neki dan za nezaborav, Peđa kaže: – Svaki dan rada sa bušilicom nosi neki adrenalin. Posao nije težak, ali da bi se istrajalo mašina mora da se čuva. Moja preporuka mladima Bora i okoline je da ne beže od ove struke jer ima budućnost, ležišta se šire, otkrivaju nova, verovatno će biti dosta posla u rudarstvu, a samim tim i bušenju, kako eksploatacionom tako i istražnom. Mladi ljudi moraju ne samo da savladaju, već i neguju isti, domaćinski, odnos prema mašini sa kojom rade kao prema svom automobilu! Rudarstvo je težak posao, ali uđe u krv, pa ga zavoli i onaj ko se tome nije nadao, a ono ovde ima perspektivu.
Članak Oni nose proizvodnju na kriveljskom kopu se pojavljuje prvo na Kolektiv.
Pogledaj vesti o: Bor
