Izvor: Politika, 15.Jul.2014, 22:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fudbal igraju svi, a Zlatne lopte dobija Mesi
Dok je Maradona sklanjao crveni tepih za svog naslednika, kapiten argentinske reprezentacije nezasluženo primao priznanje za najboljeg igrača Mundijala u Brazilu
Reči Gerija Linekera da je „fudbal jednostavna igra u kojoj 22 igrača jure za loptom, a na kraju uvek pobede Nemci” ušle su u anale. To je jedan od najboljih engleskih napadača svih vremena kazao u očaju kad je Gordi Albion izgubio od Nemačke na penale >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u polufinalu Svetskog prvenstva u Italiji 1990. Englezima je propala prilika da uđu u finale prvi put posle 24 godine, a tamo i da stanu rame uz rame sa zlatnom generacijom koja je „kolevci fudbala” baš u „kolevci fudbala” 1966. donela jedinu titulu prvaka sveta.
Naravno da Nemci ne pobeđuju uvek, ali je Linekerovo razočaranje bilo toliko veliko da mu je svačija borba s „pancer divizijom” izgledala donkihotovski uzaludna. Nemačka je, istina, osvojila tron na Apeninima, a zatim ne samo da je čekala sve ove mundijalske cikluse da se vrati na fudbalski Mont Everest nego značajan trofej nije uzela još od Evropskog prvenstva u Engleskoj 1996.
Elem, Nemci su ponovo na krovu sveta i opet su Argentini presudili jednim nokaut-golom od kojeg nema dizanja s patosa. Završne scene na Marakani u Riju bile su iste kao i na svakom drugom poprištu odlučujuće bitke. Pobednike je opijala beskrajna radost, a poražene neizmerna tuga. Kao neka izdvojena slika na sredini igrališta stajao je potišteni Lionel Mesi, možda i najbolji fudbaler modernog doba, koji je sumornim očima gledao samo jedan ostvareni san, koji ni ovog puta nije bio njegov.
Kad je kapiten argentinske reprezentacije pošao ka svečanoj loži, mislio se da kreće kao predvodnik tima koji prima srebrne medalje. Na podijumu je već bio nemački čuvar mreže Manuel Nojer, držaći nagradu za najboljeg golmana Mundijala. Nekoliko vratara je branilo sjajno u Brazilu, ali priznanje koje se od prošlog prvenstva zove Zlatna rukavica (na prethodna četiri „Lav Jašin”, po proslavljenom sovjetskom golmanu) sasvim je zasluženo stiglo u njegove ruke.
A onda, dok se Mesi još peo, s razglasa se čuo glas koji je obaveštavao da su novinari izabrali najsjajniju argentinsku zvezdu za najboljeg igrača Dvadesetog svetskog šampionata. Potpuno neočekivano kao Suarezov ugriz i iznenađujuće kao reprezentacija Kostarike Zlatna lopta je ukrasila od poraza izbezumljenog asa.
Ni sam se Mesi nije tome nadao. S gorčinom što priznanje dobija kao poraženi finalista, a ne kao istinski naslednik vođa šampionskih timova Argentine, dobro znajući da će mu nagrada biti samo veći balast, želeo je da se što pre izgubi iz oka višemilionskog gledališta.
Predosećao je on da će se iste večeri postaviti pitanje: „Otkud Mesi?”. Opšte je viđenje da Argentinac nije zaslužio da ponese to znamenje, a kao nož u njegovo srce zarilo se jednodušno mišljenje najzaslužnijih igrača za dva argentinska zlata. I Maradona (1986) i Kempes (1978) nedvosmisleno smatraju da im zemljak nije dostojan priznanja, koje je, uzgred, pripalo obojici na mundijalima njihove slave. Onda i nije moglo kome drugom, a bilo je slučajeva da nagradu stekne igrač koji nije bio čak ni poraženi finalista (Skilači treći 1990, Forlan četvrti 2010).
Linekerova rečenica danas je parafrazirana u ironiju, čak i u sarkazam – fudbal igraju svi, a Zlatnu loptu dobija Mesi. Posredno se ukazuje da je argentinski fudbaler bio nosilac one druge Zlatne lopte, za najboljeg igrača godine, kada se očekivalo da će nagrada za 2010. da pripadne njegovim saigračima iz Barselone Andresu Inijesti ili Čaviju Ernandezu zato što su pre četiri godine bili svetski prvaci sa Španijom. Iako se Mesi nije video u Južnoj Africi, na prvom mundijalu na Crnom kontinentu, a Nemci su u četvrtfinalu s 4:0 pregazili Argentinu, kojoj je selektor bio Maradona, reprezentativci „crvene furije” baš onim redom su završili iza njega. Bio je to prvi izbor od kada su Svetska fudbalska federacija (Fifa) i ugledni francuski magazin „Frans fudbal” objedinili svoja priznanja za najboljeg igrača godine. Pored novinara priliku da daju glasove dobili su i selektori i kapiteni nacionalnih selekcija.
Mesi je Zlatnu loptu poneo i za 2009 (tada mu počast odala i Fifa) i za 2011. i za 2012. Nijedna nije primljena pod znakom pitanja osim one iz godine španskog trijumfa na mundijalu na kojem argentinski as nije postigao ni gol.
U Brazilu je dao četiri i to četiri od šest argentinskih u takmičenju po grupama. Svakako da je najznačajniji onaj jedini kojim je sprečeno iznenađenje protiv Irana. Jeste i da je njegovo filigransko dodavanje bilo presudno da se Di Marija nađe u šansi iz koje je zatresao švajcarsku mrežu u 118. minutu osmine finala, ali Mesi zatim, u odsudnim utakmicama, nije potvrdio istinsku klasu.
Baš na mečevima od četvrtfinala u Meksiku 1986. Maradona je izgradio svoj kult u argentinskom narodu, pred čijim se očima Kempes proslavio u finalu protiv Holandije, odlučenom na produžetke.
Po čemu će se pamtiti Mesi? Sada sigurno po onom slobodnom udarcu u nadoknadi vremena u produžecima na Marakani, koji je Argentini probudio nadu u penale. Šut za ulazak u legendu na meču njegovog života završio je visoko mimo gola.
Maradona je smotao crveni tepih koji je spremao za zlatnog kapitena...
G. Anđelić
-----------------------------------------------------------
Začuđen i Blater
I Fifin dugogodišnji predsednik Švajcarac Jozef Blater (78) pridružio se dugom redu istomišljenika koji kažu da Mesi nije zaslužio priznanje.
– Bio sam iznenađen kada je on krenuo da primi nagradu. To nije ono što sam ja očekivao. Mesi je, ipak, igrao najznačajniju ulogu u argentinskom timu u takmičenju po grupama i to treba uvažavati.
objavljeno: 16.07.2014
Pogledaj vesti o: Svetsko prvenstvo
