Izvor: RTS, 03.Dec.2022, 15:14
Bog, Piksi i nitroglicerin - ispovest fudbalske neznalice
Fudbal gledam kad moram, još od Mijatovićeve prečke protiv Holanđana. Sećam se tačno kakav je bio dan, znam da je padala kiša i da je grejalo Sunce, sve sem nas. Imao sam 15 godina i do tada nikad takvu vrstu osećanja nisam doživeo. Znao sam da je to to i da se nešto slomilo. Ne razumem se u strategije, nisam sudija, ne znam čak ni ko igra u najjačoj domaćoj ligi, ali nalet sličnog osećaja, samo znatno slabijeg >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << intenziteta imao sam na utakmici protiv Švajcarske.
Od fudbalskih sećanja zadržala se priča o trajektu Bar-Bari, vika tih dana u stanu, magla od dima u trpezariji, finale Kupa šampiona i velika tapiserija u malom predsoblju.
Moj deda je nekada igrao, kada nije bilo profesionalne lige i jedan njegov šut lopte u vis jednog dana je bila jedna od stvari koje su meni kao dečaku bile nestvarne.
Katapultiranje stvarnosti, prkošenje gravitaciji, nekakve neobjašnjive moći, nešto što se apsolutno uvuklo u maštu. Postoje jednostavno dani koji se u životu pamte i to je to. Nema objašnjenja.
Kao dečaku mi nikad nisu dozvoljavali da treniram fudbal, pravdajući to činjenicom da je uvek bolje igrati košarku u zatvorenom i da u sali ne može da pada kiša. Krišom odem na jedan fudbalski trening i padne kiša i odustanem. Linija manjeg otpora, kamerna lepota košarke i otac koji ju je i obožavao i dobro igrao. Sve se nameštalo.
Naravno, pratio se fudbal tokom studiranja, solidno, Mesi, Ćavi, Ronaldo, Vidić... To i nije moglo da bude izbegnuto. Ali, pod naletom životnih okolnosti sve to padne u drugi plan. Izuzev reprezentacije, i izuzev ove generacije reprezentacije.
U nekoliko Vajber grupa u kojoj se čovek nađe, tokom sinoćne utakmice najmanje 12 gnevnih ljudi, opklade za i protiv reprezentacije, valja i ne valja selektor, a to je ni manje ni više nego sam Dragan Stojković Piksi, zatim delovi himne, Bog, razne tabloidne budalaštine i ostalo. Amalgam svega i potreba da se brani Piksi.
Podgreva se osećaj da nešto ne sluti na dobro, pogotovo u poslednjih pola sata. Tad navire čežnja da si izmišljeni zadnji vezni, tampon između selektora, odbrane i "znalaca". Uz to biram da igram po modelu Edgara Davidsa, da ne može da prođe ništa, ili da napravim faul barem kao Pepe, oštro, bezobrazno, direktno u cevanicu, pa nek vide šta će. Faul iz beton lige, koji će da košta i suspenziju razgovaranja sa ukućanima, nek ide život.
I sve to samo zbog toga što sam siguran barem u osećaj, da ova generacija, da ona može mnogo više i da hoće.
Jer to izgleda kao pravi fudbal, stvarni, na onaj koji igraju atlete i kojima je užasno stalo do toga da se ode dalje. Na stranu to što Pavlović, a ja kao neznalica u njemu vidim naslednika Vidića, ume da igra i pleja i defanzivca kad treba i kad mora.
Ima nešto u duhu tih momaka što je raspalilo želju svih nas, posebno nas koji nismo totalni zaljubljenici, da se ode dalje.
A to je, uz njihove kvalitete, čini mi se, već dovoljno za prolaz na evropsko i ono tamo svetsko. I, istovremeno, to nije mali teret, gde god igrali, koliko god dobri bili u svojim klubovima i koliko god "razbijali fudbal".
Zato je valjda i osećaj bio takav, jer i onaj koji o tome zna izuzetno malo vidi da znaju i da će moći, da su blizu i da fali samo korak, da ne kažem gol, odnosno dva, a da taj korak još ne dolazi.
I uvek sam se pitao kako je tom čoveku dole na klupi kad posmatra utakmicu, kad zna da ne može da uđe na teren, doda loptu ili spreči kontrnapad. Šta mu je u glavi, koliki mu je pritisak, kakva mu je bura u duši i kakva se drama odigrava u njemu. Kako biti hladne glave.
Ja bih morao da pijem nitroglicerin, a nije da nisam upućen u terapiju oko visokog pritiska. I napišeš: "Alo bre, ljudi, to je Piksi".
.jpg)
