Izvor: Dzungla.org, 07.Jan.2014, 10:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živković i Pantić: Cilj nam je da pobedimo Zvezdu, kod kuće
Oni su budućnost Partizana, najtalentovaniji izdanci nadaleko čuvene Omladinske škole šampiona, od kojih se očekuje da u bliskom periodu stasaju i doprinesu uspesima kluba, kako na terenu, tako i kao „zlatne koke”, koje će u klupsku kasu doneti milione evra. Otuda su Danilo Pantić i Andrija Živković stekli epitet najzvučnijih pojačanja šampiona u minuloj godini, iako na terenu tek moraju da se dokazuju i opravdaju veliki trud klupskih čelnika da ih usmere na pravi put i >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << obavežu ugovorima. Pomenuti tandem je u mlađim kategorijama nagovestio ogroman potencijal, a sada ih čeka velika fudbalska scena.Pantića i Živkovića je sudbina „sastavila” još dok su imali sedam godina i to u Karatašu, na okupljanju jedne od selekcija FSS, posle čega su zajedno prošli sve selekcije crno-belih, sve lepe i manje lepe događaje do prvog tima. U Božićnom razgovoru za „Sport” se prisećaju nekih detalja…Pantić: Odmah smo se nekako „pronašli”. Bili smo dve godine mlađi od ostalih i bilo je logično da budemo jedan uz drugog. Postali smo cimeri i na svakom sledećem okupljanju sam odmah gledao gde je Andrija. Tako je prijateljstvo krenulo, traje danas i trajaće zauvek.Živković: Imali smo neke svoje priče, jer smo isto godište. Ostali su bili stariji, malo i ozbiljljniji. Ali, mi – mi smo bili tim već tada. Danilo i ja, kao i Nemanja Radonjić, koji je takođe bio i ostao nerazdvojan prijatelj sa nama. Sudbina je htela da smo jedni uz druge sve ove godine, nekako nam se životi prepliću.Malo je poznato da je upravo Danilo Pantić bio jedan od zaslužnih za dolazak Andrije Živkovića u Partizan. Kako se to dogodilo?RADONJIĆ JE SAM SEBI NAJVEĆI NEPRIJATELJTreći iz generacije rođene 1996. godine, kome je predviđan meteorski uspeh – Nemanja Radonjić ipak nije sa Danilom Pantićem i Andrijom Živkovićem došao do cilja. Pre nekoliko dana potpisao je ugovor sa Romom!- Žao nam je zbog Radonjića. Radi se o neverovatno dobrom momku i sjajnom fudbaleru. Bio je dominantan u mlađim kategorijama i sigurno će jednom taj svoj talenat pretočiti u delo. Verujte, on je sam sebi najveći neprijatelj, inače nikada nikome nije naudio. Nedostaje nam u prvom timu, sigurno bi mnogo doprineo uspesima da je dobio priliku – slažu se Pantić i Živković.Pantić: Živa istina. Mi smo se uveliko družili, bili u reprezentativnim selekcijama, ali sam dve godine ranije stigao u Partizan. Skauti su tada, naravno, pratili Andriju sve vreme, a jednog dana su me pitali u klubu šta mislim i rekao sam da ga obavezno dovedu, jer je sjajan igrač i da bih mnogo voleo da bude uz mene na terenu.Živković: Čuo sam da je Danilo govorio da me dovedu tek pre dve godine i to sasvim slučajno. Pitao sam ga i rekao mi je da je to istina. To je valjda još jedna potvrda našeg iskrenog prijateljstva.O čemu najčešće pričate kada ste zajedno?Pantić: Odmah da napomenem – o fudbalu najmanje pričamo. Interesuju nas isključivo devojke i one su glavna tema. Ja sada imam devojku, pa ne gledam druge, ali kada nemam – zna se. A, vole i nas devojke i to mnogo. Nije da se hvalimo!Živković: Pratimo mi fudal, pričamo i o tome. Ali, devojke su uglavnom pre toga. Valjda je to i normalno u našim godinama. Trudimo se da razmenimo što više „informacija” o njima.Pamtite li neki zajednički događaj ili utakmicu koja se „urezala” do kraja života?Pantić: Žile će da ispriča događaj, a ću da se prisetim utakmice na turniru „Gaetano Širea” u Italiji. Razbili smo sve najveće klubove tamo, posebno Inter u polufinalu – 3:1. Dobili smo takođe i Lacio i Romu i bilo je to zaista sjajno iskustvo.Živković: Bilo je to letos u Sloveniji na pripremama. Kasnili smo na trening u sali i jureći zalutali u hotelu. Išli smo od vrata do vrata, na kraju prošli i kroz ona koja se otvaraju samo u jednom smeru i to – napolje. Počeli smo da se smejemo, iako nije bilo načina da se vratimo, pa smo morali okolo, na glavni ulaz. Stalno se prisećamo toga…PARTIZANOVAC SAM I TIME SE DIČIMZbog opredeljenja u porodici, Danilu Pantiću su od prvog dana u Humskoj „prišivali” da navija za najvećeg rivala, pa je rešio da medijskim putem jednom zauvek razreši dilemu.- Da to ima veze sa istinom – rekao bih, jer nemam šta da krijem. Istina je da moj otac navija za Zvezdu i da je kao malog pokušao da me vaspita u tom smeru. Imao sam tada tri, četiri godine i ne znam šta dete može da zna u tom uzrastu. Kada je došao poziv Partizana, znao sam da je to moj klub, moj put. Tako da – „partizanovac” sam, tim se dičim – ponosno će Pantić.Pošto znate gotovo sve jedan o drugome, imali li nešto što biste promenili?Pantić: Žile bi mogao malo da poraste! Šalim se, naravno! Trebalo bi da suzbije temperament, lako se iznervira na terenu. Prgave je naravi, iako je mnogo dobar momak.Živković: Zamolio bih ga da u budućnosti malo dodaje loptu i drugim igračima na terenu. I, ja se šalim, to je bilo ranije. Nedostaje mu samo malo da ojača i biće najbolji igrač u Evropi.Po čemu ćete pamtiti prethodnu godinu?Pantić: Čudna godina je iza mene, možda jedna od najgorih u životu. Lepo se završila, ali je bila stresna, puna uspona i padova. Priključen sam prvom timu, igrao u reprezenatciji i sve je bilo u redu, a onda se sve istumbalo. Nisam odmah potpisao ugovor, počelo je otezanje, pa mi se i otac razboleo zbog svega toga. Bio sam bukvalno rastrzan nekoliko meseci, da bi se sve na kraju primirilo.Živković: Pamtiću 2013. godinu po prelasku u prvi tim, profesionalnom ugovoru, koji sam na kraju potpisao, iako je bilo problema. Zauvek će mi u glavi ostati dan kada su me pozvali iz kluba i rekli da ću biti licenciran. Bio je to 17. april, kada je i rođendan mog oca, pa sam odlučio da na dresu nosim upravoj taj broj. Pamtiću naravno i pet golova na pet uzastopnih mečeva, asistencije… Sve se urezalo zauvek…Imali ste sličan put do potpisivanja ugovora sa prvim
OpširnijeVečernje Novosti
Pogledaj vesti o: Zvezda - Partizan
