Izvor: Blic, 16.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život laži, krađe i razornih kriza
Život laži, krađe i razornih kriza
Narkomanija je razvučeno, otegnuto samoubistvo. Smrt strašnim, sporim, višegodišnjim hodom dolazi po mučenika. Koliko je takvih mučenika danas u Srbiji ne zna se pouzdano, ali postoji uverenje da od sto sedamdeset hiljada mladih, koji su probali drogu, u našoj republici životari sto dvadeset hiljada dugovečnih samrtnika, koji svakodnevno silaze u pakao. Njih osamdeset pet hiljada mlađi su od dvadeset, a četrdeset dve hiljade od osamnaest >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << godina! Za sve njih pakao je realnost. O toj realnosti govore zlosrećni junaci knjige "Đavo u prahu" Mirjane Bulatović, Ike Mitrović, koju je ovih dana objavila Gutenbergova galaksija, Beograd, Pančićeva 14, tel 011/638-366, 639-430. (Knjiga se -drugo dopunjeno izdanje- može poručiti, sa popustom od 20 odsto, kod izdavača - Pančićeva 8, ili kupiti u knjižari Inicijal, Knez Mihajlova 35, Beograd i drugim knjižarama u Beogradu). Šta kažu narkomani u svojim ispovestima?
Nekoliko nastavak Blicovog feljtona pokazuje da nakon kratkotrajnog uživanja počinje tegoban, zao život - duga, mučna selidba među senke. Raščinjen, razdešen čovek tone u potpuni mrak, ostavljajući za sobom ojađene bližnje, da im lakne.
Ovo opšte priznanje poraza snažan je podsticaj mladim čitaocima da zauzdaju znatiželju, da budu radoznali u granicama zdravlja.
Na zakazani razgovor Ž. K. je došao sparnog 21. jula 1987. godine, u šortsu i majici bez rukava, pa su se pogledu malo pažljivijeg posmatrača naprosto nudili ožiljci od mnogobrojnih sitnih uboda s plavičastim podlivima na venama njegovih udova. Dečački mršav, delovao je pomalo stidljivo, ali ne i nervozno.
- Nisam jutros ništa uzeo - rekao je Ž. K. - jer želim da najiskrenije govorim o sebi i životu kojim živim.
- Počeo sam sa 16 godina, 'sintetikom' (valoron, heptanon, sirovi opijum). U društvu, čiji sam najmlađi član bio, svi su nešto uzimali, i govorili da je dobro. Uzeo sam prvi put valoron, iz puke radoznalosti, a nastavio jer mi se svidelo. Bilo mi je prijatno, a o nekoj zavisnosti nisam ni razmišljao. Tada se nije toliko ni pisalo o narkomanima, dosta se i zataškavalo... Sve i da sam hteo da razmišljam o posledicama, nisam mogao o njima imati dovoljno tačnu predstavu. A ne možeš je ni imati u potpunosti, dok te droga ne uzme pod svoje...
Posle nekoliko meseci svakodnevnog intravenoznog uzimanja, mahom heroina, kokaina i morfijuma, Ž. K. je počeo da doživljava i neizbežne, razarajuće krize apstinencije. Novo poglavlje života bilo je satkano od laži i obmanjivanja (jer se valjalo domoći novca za drogu), krađa i provala, od sitnih ucena, ponižavanja, prezira i straha od sutrašnjeg dana. Ako ga dočeka. Jer, od dvanaest devojaka i mladića iz grupe, u čijem je okrilju počeo život narkomana, šest ih je umrlo ne doživevši tridesetu.
- Smrt druga prima se normalno; tako mora biti kad znaš koliko toga godinama trpaš u sebe - kaže Ž. K.
- Sada mi je 26 godina. U poslednjih deset, više puta sam odlučivao da prestanem, čak imao i dobrih prilika, ali to nikada nisam čvrsto odlučio. Jednostavno, nisam hteo da verujem da je sve tako ozbiljno... Sad znam: ako ne prestanem, uskoro me više neće biti. Očajnički želim da se sredim, izlečim. Teško je, jer se plašim da sama moja volja nije dovoljna. Imam devojku već četiri godine, volimo se, želeo bih da osnujemo porodicu. Ali, njeni to sigurno ne bi dozvolili, ne žele svojoj kćeri narkomana za muža...
Ž. K. je iz porodice intelektualaca, koji su se razveli kada mu je bilo šest godina. Ostao je sa ocem, komercijalistom, koji je mnogo putovao, dobro zarađivao, i sinu ostavljao dosta slobode i novca. Rastao je uz baku, kojoj su sada 83 godine, redovno se viđajući s majkom i njenom novom porodicom. Stasao je, međutim, u introvertnog mladića, uzdržljivog prema svojima.
- Ali, razvod roditelja nije bio uzrok mom posezanju za drogom. Poznajem puno narkomana iz srećnih, sređenih porodica...
Svaka porodica drugačije sazna za tu činjenicu, drugačije je doživi, i preživljava. Neki pokušavaju da se bore za svoje dete, zabranjuju mu izlaske, sumnjiva druženja, traže pomoć u školi, od drugih roditelja, od policije, lekara, i ko zna na čija sve vrata ne pokucaju. Najčešće, međutim, posebno ako je to početak, dete ne sarađuje, jer još nije osetilo ništa od strahota koje će uskoro doći.
Kada shvati da je sa svakim fiksom bliže beznađu, traži spas, pomoć. Ali, tada je mnogo neravnopravniji takmac, naročito heroinu, sa kojim zaista nema šale. Nekoliko doza stvara tešku zavisnost, i potrebu za sve većim količinama. Droga postaje, ne način života, nego način da se preživi. Ne vrede zaklinjanja sebi i drugima da je to poslednji put.
Narkomani lažu, ništa im ne treba verovati - tvrdnja je roditelja, lekara, policajaca, i svih koji poznaju ove zlosrećnike.
- Jeste, lažem, jer moram tako - kaže Ž. K. - Nisam slagao ocu kada je od majke jedne moje drugarice saznao da se drogiram. Odveo me je kod lekara. Smestili su me u bolnički krevet i dali mi šarene pilule koje mi tada ništa nisu značile. Bilo mi je sve smešno, jer sam znao da ću nastaviti čim iziđem. I, nastavio sam. Dok sam imao novca (ranije je droga bila mnogo jevtinija, i lakše se dobavljala), kupovao sam, preprodavao, mešao heroin sa šećerom, kako bi i meni nešto ostalo; prodao sam sve što se moglo iz kuće - zlato, dragocenosti, čak mi je i devojka donosila od svojih, samo da bih imao za drogu. Kada je svega ponestalo, i ni na koji način se nisam mogao domoći bilo kakve droge (ukoliko je hitno - ne biraš, ne razmišljaš ni da li je čisto, ufiksavaš sve što stigneš), išao sam u pohode na apoteke i zdravstvene stanice. nastaviće se
