Izvor: Prva.rs, 17.Nov.2016, 13:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srećan vam praznik, mali divovi rođeni pre vremena!
Tamo su se sreli očaj i ljubav. Tamo mi se nada zaturila u lavirintu. Tamo su me naučili da čuda postoje. Tamo najmanji borci ikada vode najveće životne bitke, ne pedalj po pedalj, nego mikromilimetar po mikromilimentar. Tamo, u ulici Kralja Milutina broj 50 je Institut za neonatologiju – prvi dom malenih prozirnih bića koja su požurila na ovaj svet. Tamo je borba njihova sudbina. Tamo se i moj mali div Ognjen borio 72 dana da napokon dođe svojoj pravoj kući. Tamo su njegova pluća terali >> Pročitaj celu vest na sajtu Prva.rs << da dišu, tamo su srce podsećali da kuca, a neke divne sestre i požrtvovani lekari mnogo pre mene su ga nahranili, pomazili, presvukli, okupali.
Kada praznih ruku, iscrpljena i izmučena majka koja je rodila pre vremena izađe iz porodilišta, sva planirana radost za neki tamo drugi dan, u nekom mesecu koji tek sledi pretvori se u strah i pustinja koja je tada preplavi, ujedno je izrodi drugačiju. Dobo sam znala da ne treba tako beba da započne svoj put, jer sam tri puta ranije na ovaj isti svet donela tri dečaka i sva radost koja je u tim trenucima bila opsednuta mojim starijim sinovima – Nenadu, Ivanu i Aleksi, za Ognjena je utihnula. Nisam ja tada znala da sam rodila malog diva i da sam divovska majka koja ima i hrabrost i slabost i tugu i sreću uza sebe. Ni slutila nisam ni sve prepreke ali ni svu ogromnu snagu koja mi se šćućurila u srcu.
Iako mi je duša bila prazna i pocepana, ja sam je onako razbijenu u paramparčad sakupila, zelepila, zakrpila koliko sam mogla i ranjena i pod bolovima koje sam strahom potpuno potisnula iz svesti, pohrlila da svoju ruku spustim na inkubator, da glasom svojim oteram smrt, da pipnem svoje čedo tek samo kroz maleni otvor inkubatora. Za jednu ruku držao me je suprug, a druga je dugo vremena hvatala nadu bežeći od ponora straha. I ako me pitate koje je to primarno osećanje tog marta 2013.te u meni vladalo, reći ću vam da je strah. Surov i podmukao, leden i snažan. Ovo je priča svake divovske mame, a nije samo moja.
I samo će divovska mama umeti da čeka još dugo da svoje dete uzme u naručje. I svake godine iznova, na dan kada je rodila svog diva i ili divicu probudiće se u njoj uvek iste emocije. To isustvo, patnju, strepnju, takvu buru emocija razumemo samo mi koje smo kroz to prošle.
Nije da ne žele, niti da neće, već je jako teško razumeti nešto što čovek lično nije osetio. Otud je i značaj „Malog diva“ multipliciran i usudiću se da kažem višenamenski, jer pored podrške roditeljima, vrlo često objavljujemo i korisne savete za našu decu, kao i savete o dobroj praksi.
Danas, 17. novembra povodom svetskog dana rođenih pre vremena pišem moju treću ljubičastu priču. Sve stihove bojim u ljubičasto. Danas je dan za slavlje i ponos za sve nas koji smo ušli u ovu veliku porodicu rođenih pre vremena. Neke druge pobede, mnogo strljivije i teže Ognjen je izvojevao i još vodi bitke u jednoj Sokobanjskoj ulici punoj ljubičastih srca. Tamo je beli mantil dr Danijele Vukićević, fizijatra koja je svoje znanje i umeće posvetila da pomogne onima koji su požurili da se rode.
Za ove tri i po godine od kako nas je Ognjen upoznao, ona je postala moj snažan oslonac, prijateljski kritičar i lekar – čovek koja je svojom snagom, objašnjenjima i činjenicama u meni probudila radoznalost da probam sa Ognjenom više, teže, zaigranije, opuštenije. Da sam je ranije čula, više bih u Ognjenu uživala i bila mnogo opuštenija dok je bio manji. Postavila me je odmah do terapeuta, kao najvažniju kariku u timu koja Ognjenu treba da pomogne u svim izazovima. Uplašena, uvek sa razlogom, i umirujuća, uvek sa dokazima pokazala se kao lekar kome neizmerno verujem i korak po korak dovela nas je do pobedničkog trona.
Činilo mi se često da idemo koracima puža, bila sam ne retko nestrpljiva, ali ona je uvek iznova i iznova dokazivala da je u pravu. Nesebično je delila svoja iskustva i tako me je neprimetno uvela u krug da i ja podelim svoja. Tako je i nastao priručnik „Igra kao učenje i lek“ koji sam napisala za Udruženje roditelja prevremeno rođene dece „Mali Div“ u kome sam podelila iskustva sa radne terepije u kućnim uslovima. Neizmerno sam joj zahvalna na svemu, spremna jedino da zažmurim na pitanje – gde bismo bili bez nje.
Kako je usled ranog prevremenog porođaja u 28. gestacijskoj nedelji Ognjen sutradan po rođenju imao hemoragiju drugog stepena sa perivertikularnom leukomalaciju 1. stepena, sa 3,5 meseca korigovanog uzrasta je po preporuci dr Vukićević uključen u ranu stimulaciju psiho-motornog razvoja. Uz pomoć terapeuta Ane Kanjuh Glumac sa Klinike za rehabilitaciju „dr Miroslav Zotović“ savladao je sve motoričke veštine.
Bilo je jako teško i jako dugo. Svi smo u kući uložili ogroman trud i volju da sve Ognjenove potencijale prepoznamo i aktiviramo. Ana nam je u tome bila od nesebične pomoći. Uvek mi je svaki položaj i svaku vežbu pokazivala, kako bih je kroz igru ponovila u kući. Nekada uz Ognjenov osmeh, a nekada uz plač i ljutnju, Anine spretne, strpljive ali i uporne ruke naučile su ga da gmiže, sedi, puzi, pravilno ustaje, stoji i hoda.
Ljubav i požrtvovanost koju ova mlada žena nosi uporedo sa svojom profesijom su neke zaboravljene priče našeg zdravstvenog sistema. Na toj klinici otvorenog srca očaj je ustupio mesto nadi, nada se pretvorila u uspeh, uspeh je stvorio pobede.
Tamo sam gledala kako se čuda dešavaju.
Za dan najmanjih boraca na svetu moja zahvalnost leti i ka našem fizioterapeutu Ani, a Ognjen joj je već poklonio svoju neizmernu ljubav.
Gde smo danas?
I dok novembar u meni budi juni – mesec u kome je Ognjen trebalo da se rodi, kao dlanom o dlan, slavimo već naš četvrti 17. novembar.
Podižemo prve čarapice visoko, da pokažemo koliko smo porasli, koliko smo voljeni; i da umesto čašom svima iz ove priče nazdravimo čarapicom.
Jer, ljubičasta boja inkubatora neka rodama danas pošalje poruku – usporite, ne žurite rode! A vi koji se pronađete u ovoj priči na bilo koji način, prepoznaćemo se tako što će svako od nas danas poneti nešto ljubičasto.
Srećan svima praznik rođenih pre vremena.
