Izvor: B92, 12.Dec.2014, 09:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otvoreni dom za zaljubljenike u ples
Muzej plesa u Kelnu prava je adresa za zaljubljenike u tu vrstu umetničkog izražavanja. Lepota plesa, kao iskonske potrebe za kreativnošću, leži u univerzalnosti koja prevazilazi političke, kulturne i etičke razlike.
Foto: Uzair Nazeer/Flickr.com
Grad na Rajni jedan je od retkih koji s ponosom može da se pohvali da ima Muzej plesa, osnovan 1997. godine u okviru Nemačkog arhiva plesa. Kao sedište informacija, dokumentacije i istraživanja, Nemački arhiv plesa >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je institucija od nacionalnog značaja i deo je globalne mreže čiji je cilj očuvanje znanja o plesu, piše Dojče vele.
Ples – dobra nemačka tradicija
Zasluge za osnivanje Arhiva pripadaju učitelju i plesaču Kurtu Petersu. Po završetku Drugog svetskog rata, taj mladić vratio se iz zarobljeništva u Nemačku s jasnim ciljem: država treba da ima muzej plesa. Pomalo neobično za posleratno vreme, u kojem su nužniji bili, na primer, stanovi za izbeglice i prognanike. No, Peters je mislio o ključnim činjenicama: ako želimo da ponovo izgradimo Nemačku, moramo se vratiti njenoj dobroj tradiciji. Pre dolaska nacista na vlast, u Nemačkoj je postojala avangardni, moderan, izražajan i slobodan ples. Peters je želio da stvori arhiv plesa po uzoru na onaj iz tridesetih godina u Berlinu, koji je nažalost uništen tokom Drugog svetskog rata. Najpre je osnovao stručni časopis „Arhiv plesa“.
Tanzmuseum des Deutschen Tanzarchivs Köln Thomas Thorausch
„Možete pretpostaviti šta se onda dogodilo. Pozorišta su mu slala reklame i letke, kritičari su bili srećni jer ponovo imaju stručni časopis u kojem mogu da pišu duže članke, za razliku od dnevnih novina, a fotografi su se radovali jer će neko da kupuje njihove fotografije. Kurt Peters se na brojnim plesni priredbama, javnim raspravama i sednicama sindikata zalagao za veća prava plesača i plesačica. Ljudi su prepoznali njegov trud i nudili mu određene predmete za arhiv. Tako je nastala privatna zbirka arhiva u Hamburgu. A kada je šezdesetih godina Keln postao 'grad plesa', Peters je odlučio da se preseli u grad na Rajni“, priča za DW Tomas Torauš, zamenik direktora Nemačkog arhiva plesa.
Vizionari su idealisti i sanjari. Peters jednostavno nije mislio na budućnost i nije uspeo da svoj arhiv „usidri“ na nekom univerzitetu, gradskoj biblioteci ili arhivi. Razmišljao je čak i o prodaji zbirke, ali uticajni ljudi u Kelnu su se tome usprotivili jer su znali da tu specifičnost moraju da sačuvaju u svom gradu. Odlučeno je da banka Šparkase Keln-Bon otkupi zbirku, sačuva je, proširi i nadogradi. Tako je ostalo do danas. Arhiv plesa finansiraju fondacije kulture spomenute banke i grad Keln. Peters je uvek govorio da se blago Arhiva ne treba čuvati samo za sebe, već da Arhiv i Muzej moraju da budu otvoreni i dostupni svima, kako bi se nešto učinilo za ples. „Zato nam je drago da smo ostvarili njegovu viziju“, ističe Torauš.
Foto: Dino ahmad ali/Flickr.com
Raj za ljubitelje plesa
Muzej u Kelnu pravi je raj za ljubitelje plesa. On sadrži najveću zbirku o istoriji plesa u Evropi, s više od 400 predmeta, pisama, slika i skica umetnika, pisaca, kritičara, koreografa i pedagoga. „Osim toga, imamo i sopstvenu zbirku o plesu, više od 800 kostima i plakata. U našoj arhivi je i više od 4.000 filmova o plesu“, navodi zamenik direktora Nemačkog arhiva plesa. Arhiv i Muzej plesa otvoreni su kako za naučnike, tako i za sve zainteresovane ljude. Torauš je zadovoljan posetom uz konstataciju da zaposleni u toj instituciji aktivno rade na poboljšanju ponude Muzeja i Arhiva. „Organizujemo muzejsko-pedagoški program za decu i mlade, kao i kurseve plesa gde polaznici mogu da saznaju o istoriji plesa, probaju da plešu klasičan balet, ali i moderne plesove poput hip-hopa. Često ugostimo i razne plesače i koreografe kako bi oni predstavili svoje projekte. Dakle, neprestano pokušavamo da dovedemo ljude u Muzej i pružimo dom plesnom miljeu“, objašnjava on.
Torauš citira jednu japansku balerinu: „Jezik plesa je beskrajan jer ljudske emocije odražava kroz pokret. On dopire do ljudi bez obzira na njihovu klasnu, nacionalnu i versku pripadnost, bez obzira na njihovo obrazovanje.“ Ples je internacionalna umetnost, pa se ne može sa sigurnošću reći koji plesovi su najčešći u Nemačkoj. „Postoji mnogo narodnih plesova, a upravo je lepota umetnosti u tome što se zasniva na folklornim igrama, a ujedno je i međunarodna“, kaže Torauš.
U Muzeju postoji i izložba o modi i plesu. „Ona uključuje plesove od valcera do hip-hopa – sve se pleše u Nemačkoj. Arhiv je također fokusiran na umetnički ples na pozornici, gde nastupaju pravi umetnici. U nemačkim gradovima kao što su Hamburg, Berlin, Diseldorf, Štutgart ili Minhen postoji tradicija klasičnog baleta, ali i moderni ples kojim se bave na stotine grupa u našoj zemlji“, ukazuje Torauš.
Saradnja sa Gete-institutom
Arhiv i Muzej plesa saradnju sa Gote-institutom baziraju na potražnji za „plesom na licu mesta“. „Na poziv Gete-instituta pre nekoliko godina sam bio gost u Kairu jer je tamo postojalo interesovanje za savremene plesove. Oni su takođe želeli da izgrade arhiv umetnosti u arapskim zemljama. Boravio sam i u Krakovu gde smo po 14. put predstavili program plesnog filma. Godinama razvijamo kontakte i trudimo se da na licu mesta podržimo ljude koji su oduševljeni plesom ili arhivom“, priča Torauš i ističe da se upravo zahvaljujući takvim kontaktima Arhiv i Muzej nadograđuju, a Gete-institut je odlično mesto i prava adresa za inicijative iz određenih država. „Sa sobom nosimo blaga Nemačke, tako da se na licu mesta razvija saradnja i odlične ustanove“, zaključuje zamenik direktora Nemačkog arhiva plesa.
