Izvor: B92, 26.Dec.2015, 19:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Misija u svemiru: 5 najgorih scenarija za astronaute
Napuštanje svemirske stanice nije nimalo ugodno i bezopasno iskustvo...
Astronauti u Međunarodnoj svemirskoj stanici (ISS) ove nedelje trebalo je da izađu u šetnju kako bi popravili neke sitne kvarove.
Iako je sve išlo po planu, napuštanje sigurnosti stanice je izuzetno opasno i mnogo stvari može da krenuti u pogrešnom smeru, piše BBC.
Evo na šta astronauti treba naročito da paze:
Svemirsko odelo je poput male, zasebne letelice koja može >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << da se pokvari kao i svaka prava letelica. To je na svojoj koži iskusio italijanski astronaut Luka Parmitano kada je tokom šetnje po svemiru, 2013. godine, njegova kaciga počela da se puni vodom.
Njegov ventilacioni sistem je imao rupu, a budući da tečnosti ne mogu da teku tamo gde ne postoji gravitacija, tečnost je ostala u njegovoj kacigi i počela da mu pokriva oči i uši, i blokira mu nozdrve.
Da se ne bi udavio utapanje, Parmitano je morao brzo da završi šetnju.
"Krenuo sam nazad u vazdušnu komoru, a voda je nastavila da kaplje. Potpuno mi je prekrila oči i nos, teško sam gledao i nisam ništa čuo.
Nisam mogao da komuniciram s drugima. Nisam mogao da dišem na nos, a kad sam pokušao da javim da imam problema jer ne vidim gde hodam, oni me nisu čuli.
Umesto da se usredsredim na problem, tj. mogućnost davljeja sa sledećim udisajem, počeo sam da razmatram moguća rešenja."
Parmitano se na kraju - opipavajući sve oko sebe - vratio u vazdušnu komoru, uspešno prolazeći kroz zone "bez dodira" - tačnije, delove stanice s oštrim ivicama koje mogu da probuše svemirsko odelo – i domogao se sigurnosti.
Inače, on nije prvi atronaut s ovim problemom. Kanadskog astronauta Krisa Hadfilda tokom svemirske šetnje 2001. godine odjednom je počelo da svrbi levo oko i puni se suzama. Suze su oblikovale mehurić tečnosti koja je odmah prekrila i desno oko.
Hadfild zbog toga u trenutku više ništa nije mogao da vidi. Bio je usred svemira, a u rukama držao bušilicu.
Sa Zemlje su mu javili da otpusti vazduh, jer su se plašili da je oko počelo da ga peče zbog curenja otrovnih gasova unutar odela. Iako se taj savet kosio sa svim instinktima preživljavanja, ipak je funkcionisao i on je preživeo.
Iako nijedan astronaut dosad nije otplutao u svemiru, Hadfild tvrdi da je ovo njegov najveći strah - čak i veći od onog da će biti problema pri poletanju ili sletanju.
Svi astronauti pri izlasku u šetnju vezani su za ISS sklopivim, 26 metara dugim, pletenim čeličnim kaišem.
Astronauti obično u šetnje izlaze u parovima, a kad su u vazdušnim komorama - koje razdvajaju unutrašnjost letelice od svemirskog prostranstva - vezuju se jedan za drugog.
Prvi astronaut koji napusti unutrašnjost povezuje svoj kabl sa spoljašnjim delom stanice pre nego đto učvrsti spolja i partnerov kaiš. Zatim se drugi šetač oslobađa iz unutrašnjosti vazdušne komore i pridružuje kolegi.
Na ovaj način, rizik od razdvajanja je minimalan. Ali, ako bi se ipak dogodilo da astronaut odjednom zapluta bespućima svemira, mogao bi da aktivira džojstik koji je sakriven na njegovom odelu. Njime bi upravljao svojim ruksakom, koji bi mu omogućio da se vrati do svemirske stanice.
Svemirska odela su dizajnirana tako da mogu da zaštite astronaute od gotovo vakuumskih uslova u svemiru, a njihovo pucanje može da ima kobne posledice.
Ljudsko telo se u vakuumu širi dvostruko, što je otkrio američki vojni pilot Džosef Kitinger kad je naglo iskočio iz balona 1960. godine. Desna rukavica ga nije dobro zaštitila pa mu je zbog nagle promene pritiska ruka drastično otekla.
Jednom kada se našao na zemlji, ruka mu se vratila na normalnu veličinu, a imao je mnogo sreće - da su mu se zbog pritiska smanjile kaciga ili odelo, možda ne bi preživeo pad.
Da se ista situacija dogodila u svemiru, mnogo bi veći problem bio gubitak kiseonika. Kad svemirsko odelo iznenada ostane bez pritiska, astronaut može da se onesvesti u roku 15-ak sekundi, što je vreme potrebno da telo iskoristi sav kiseonik.
A upravo to je ono što se dogodilo osobi koja se za NASA-u podvrgla testiranju u gotovo vakuumskim uslovima u Hjustonu 1966. godine. Tokom ispitivanja je došlo do nezgode, pa je osoba naknadno opisala kako je na jeziku osetila mehuriće pljuvačke pre nego što se onesvestila.
U svemiru, budući da pritisak ne može da osigura odelo, telesne tečnosti bi mogle da proključaju, dok bi se u njima proširili gasovi.
Drugim rečima, ako vas ne bi usmrtio nedostatak kiseonika, nešto drugo bi... i to brzo!
Kad su debitovali u prvoj šetnju u oktobru, američki astronauti Skot Keli i Kjel Lindgren su proveli više od sedam sati podmazujući robotsku ruku, slažući kablove i prekrivajući instrumenate - koji mere intenzitet svetlosti - s termalnim pokrovom.
Delimičan razlog zašto svemirske šetnje traju toliko dugo krije se u tome da, iako se 160 kg teško svemirsko odelo nalazi u bestežinskom stanju u svemiru, ono je i dalje veliko i nezgrapno i u velikoj meri otežava kretanje.
"Kad biste se približili nekome u svemirskom odelu i gurnuli ga prstom, postigli biste isti pritisak kao da ste tu osobu pogodili odbojkaškom loptom. Svaki korak koji učinite znači da celo telo treba da se progura protiv ogromnog otpora unutar odela. Nakon šetnje se vratite potpuno fizički iscrpljeni i često krvarite jer je stvarno teško raditi u tim odelima", kaže Hadfild.
A bez gravitacije koja bi ih zadržala na mestu, šetači ne mogu da stoje na mestu dok obavljaju posao, nego sve vreme moraju da se kreću. Moraju da koriste mnoštvo mišića da bi uopšte bili na jednom mestu, što znači da ako pritom još nešto rade, telo opterećuju dvostruko više.
Kad ljudi pak postanu umorni, oni greše. Kod kuće, ako se slučajno spotaknete dok koristite bušilicu, možda završite u bolnici, ali u svemiru vam nijedna hitna pomoć nije dostupna.
Svemirske šetnje su se uveliko promenile otkad je u prvu izašao ruski astronaut Aleksej Leonov. Iako je on van letelice proveo svega 12 minuta, i dalje je za dlaku izbegao veliku tragediju.
Inženjeri koji su izrađivali njegovo odelo nisu uzeli u obzir da će se ono proširiti kada se bude našlo u svemirskim uslovima, pa Leonov nije mogao da se probije kroz vrata kad je pokušao da se vrati u letelicu. Morao je postepeno da otpušta ventil kako bi se pomalo smanjivao, sve dok nije bio dovoljno "sitan" da može da uđe kroz vrata.
To je tek jedan od mnoštva primera nevolja s kojima su se astronauti susreli na svojim putovanjima.
Iako je sve manje nepoznanica u vezi sa tim šta se može da se dogodi tokom šetnje svemirom, i dalje postoji šansa za nepredviđen scenario kojeg se svi plaše. Iako bi zahvaljujući tome sledeći astronaut bolje prošao, niko ne želi da bude onaj prvi, u situaciji kad je uočena ta greška.
.jpg)
