Izvor: B92, 14.Nov.2014, 10:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Upoznajte čoveka koji je prepešačio tok Nila
U decembru 2013. fotoreporter Levison Vud pošao je na putovanje koje je trebalo da ga učini prvom osobom koja je prepešačila celi tok reke Nil.
Tokom te avanture, jednom je opljačkan, evakuisan iz ratne zone i umalo su ga pojeli krokodili. Prešao je močvare, prepešačio planine, bežao od škorpija u Sahari i večerao gulaš od mesa pacova i skakavaca.
Ipak, ti meseci su kako kaže, bili najbolji u njegovom životu.
“Uvek sam bio zainteresovan za >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << priče o velikim viktorijanskim istraživačima poput Livingstona”, kaže Vud.
“Ovo je bila prilika da isprobam i uradim nešto što nije učinio niko pre mene i da istražim Afriku 21. veka”.
Vudovo putovanje počelo je u Ruandi, trajalo devet meseci duž 6.035 kilometara. Ovu razdaljinu morao je preći peške, jer je kako kaže, “šetanje jedini način da uđete pod kožu neke zemlje”.
Povremeno mu se pridruživala ekipa britanskog Channel 4, televizijske mreže koja planira da objavi dokumentarac o njegovim avanturama. Nekada je imao i lokalne vodiče, ali je uglavnom išao sam.
“Najveće teškoće imao sam sa održavanjem motivacije i ritma, da se budim svako jutro u određeno vreme, pešačim više od 30 kilometara i to ponovim već sutradan”, kaže on.
“Povremeno me je ubijala monotonija. Kartum (u Sudanu) obeležavao je polovinu puta i najteže mi je bilo neposredno pre nego što sam stigao do njega. Demoralisala me je činjenica da još ni u Kartum nisam stigao, a da me čeka još više od 3.000 kilometara puta”.
Vud priznaje da je njegov opstanak u velikoj meri zavisio od gostoljubivosti lokalnog stanovništva, a stanovnici Sudana bili su među najboljim domaćinima.
“U Zapadnim medijima predstavljeni su kao siromasi, ali su oni daleko najbolji domaćini na svetu”, kaže on.
Davali su mu čak i vodu, što je tamo veliki čin ljudskosti, budući da po nju moraju da pešače i po trideset kilometara.
Polovinu vremena spavao je napolju, dok je drugu uspevao da pronađe prenoćište kod lokalnog stanovništva. Hranu nije uvek imao. U Ugandi je proveo dva dana, a da nije pojeo ni zalogaja.
“Moj vodič je imao praćku. Lovio je golubove i jeli smo ono što uhvatimo. Nekad bismo jeli sa lokalnim stanovništvom, ponegde čak skakavce i pacove”, kaže Vud.
Pored svega toga, suočavao se s brojnim opasnostima. Građanski rat u Južnom Sudanu izbio je neposredno po njegovom dolasku. Prepešačio je pola države, do Bora - prve ratne linije. Tu je uhapšen i izveden pred komandanta armije, koji mu je rekao da nije dobrodošao i pretio mu smrću, ukoliko pređe na stranu na kojoj su pobunjenici.
Evakuisan je u prestonicu i avionom prebačen u Severni Sudan.
“Propustio sam oko 640 kilometara putovanja, ali je to bila razumna odluka; nastavak putovanja bio bi čisto samoubistvo”.
Da put nije prekinuo, gotovo sigurno bi bio upisan u Ginisovu knjigu rekorda. Sada to nije sasvim izvezno, ali Vud kaže da ga to ne brine.
“Nisam ovo činio kako bi oborio rekord, nego da bih išao u najveću avanturu mog života i svakako sam ispunio cilj”, kaže on.
Vudovo putovanje završilo se u Egiptu, gde se Nil sreće sa Sredozemnim morem.
Bio je to jedan od katarzičnih momenata, ali istovremeno i tužnih.
“Kada nešto radite mesecima svakodnevno i dođete do samog kraja, budete pomalo tužni”, priznaje on. Ipak, taj dan pamti kao “jedan od najsrećnijih u životu”.
