Izvor: Blic, 25.Nov.2003, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Snimanje mi je pomoglo da se oslobodim strahova

Snimanje mi je pomoglo da se oslobodim strahova

Rasel Krou, koji u beogradske bioskope stiže danas sa filmom 'Master and Commander', objasnio je kako je proteklo snimanje ovog spektakla.

Radnja se dešava 1805. godine, kada se kapetan Džek bori protiv neprijatelja, 'Acherona', francuskog broda koji ima moć da se pojavi i nestane. Priča je bazirana na knjizi Pitera O’Brajana, 'Master and Commander: Daleka strana sveta', uzbudljiva je avantura na moru, sa osvrtom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na istoriju, priča o hrabrosti i prijateljstvu, odanosti i odvažnosti.

Kapetan Džek je rođeni vođa. Hrabar kao lav, posvećen svom voljenom brodu i posadi. U sukobu je sa Maturinom, hirurgom ali ne i rođenim moreplovcem, filozofom i špijunom. I on je kao i Obri strastveni obožavalac muzike. U O’Brajanovoj knjizi Džek svira violinu, a Maturin violončelo. Vi sigurno dobijate mnogo scenarija. Zbog čega ovaj?

- Piter me je ubeđivao godinu dana i ja sam stalno odbijao. U početku mi se nije dopadao scenario.

Šta vas je nateralo da se predomislite?

- Stalno mi je bilo u glavi. Budio sam se usred noći i razmišljao o mogućnosti. Svaki glumac bi verovatno pristao. Postoji svega nekoliko režisera kojima nikada ne treba reći 'ne': Martin Skorseze, Stenli Kjubrik i definitivno Piter Vir. Telefonirao sam mu. Našli smo se u Sidneju. Sedeli smo na balkonu i gledali u marinu. Ovo je bilo idealno mesto za razgovor o ovakvom filmu: more i jahte ispred nas. Hajde da pričamo o violini. Vi inače svirate gitaru. Da li je lakše svirati violinu?

- Ne mogu da kažem da je lakše. Veoma je teško početi. Trebalo mi je šest, sedam nedelja da odmaknem od dečjih pesmica. Počeo sam da radim sa virtuozom Ričardom Tognetijem, koji je inače uradio muziku za film. Piter Vir ima sjajno uvo za muziku. On je odabrao Ričarda. Šta vam je pomoglo da savladate violinu?

- Bilo je zaista smešno. Imao sam scenu kada sviram i ujedno pevam, a neprestano se čuje zvuk motora i oluje. Shvatio sam da treba jednostavno da prestanem da dišem dok sviram violinu. Istina je. Morao sam dosta da vežbam i da ne oštetim svoj glas, jer bih svirao dok mi se grlo potpuno ne bi osušilo. Počeo sam da sisam bombone. Stavio bih bombonu između zuba i svirao. Džekova ljubav prema muzici otkriva njegov karakter...

- Da. Pošto sam uradio nekoliko scena, Piter mi je prišao i rekao: 'Mislim da se Džek ne uklapa u bilo kakav politički opis koji trenutno imamo.' Može se reći da je konzervativan. Nije republikanac. Vrlo je darežljiv i osećajan, inače ne bi mogao da stvara muziku. Violina zahteva snagu, ali ne agresiju. Ako ste agresivni sa violinom, ona prestaje da daje zvuke. Morate da imate snagu i kontrolu. Da li ste nekada pre plovili?

- Odrastao sam u dva grada na svetu koja pružaju takva zadovoljstva, Sidnej i Okland. Mislim da je Okland broj jedan po pitanju jahti. Sa šest godina sam malo plovio. Očima odraslog čoveka to nije bilo baš veliko putovanje, ali za dete je to bilo kao otvoreni okean. Od šeste do devete godine sam živeo u Watson Bayu, malom ribarskom selu na jugu i provodio sam dosta vremena pored vode. Nikada nisam sebe zamišljao kao moreplovca. Naprotiv, mislio sam da se uopšte ne snalazim na brodu. Moja majka ne voli brodove, pa sam mislio da sam i ja loš na brodovima. Znači vaša majka ne voli vodu?

- Ne, ali za njen rođendan sam je odveo na brod gde smo snimali film i bilo joj je lepo. To joj je bio prvi put u životu na brodu, i nije bilo problema. Bilo je mnogo lepo. Hoćete li još neka iskustva sa plovidbe da podelite sa nama?

- Samo ona loša. Sa 14 godina sam plovio sa ocem od Sidneja do Oklanda brodom koji je imao nekoliko barova. Sećam se da smo prolazili dokove Sidneja. S jedne strane je bila sjajna Orijana i razmišljao sam koliko je lepo. A s druge strane naš brod koji se zove 'Felix Jazinsky'. Prvoga dana je ljudima bilo muka, bilo je povraćanja i krvi po brodu, kao da je u pitanju ratni brod. Razmišljao sam kako neću biti dobar mornar. Ali na snimanju filma 'Master and Commander' svi su imali problema, čak sam pomagao ljudima. Rečeno nam je da ste prvoga dana bili na 'The Rose' i da ste imali težak dan i bili odsutni neko vreme...

- Da, oko 20 sati. Svi su se porazboljevali, izuzev nas nekoliko. Na brodu nas je bilo 197. Bilo je vrlo interesantno. Radio sam smešne stvari da pomognem ljudima. Morao sam i da se penjem. Da li je to bila vaša odluka?

- Da. Ali zamolio sam Džejmsa D’Arka da mi pomogne. Nas dvojica smo se peli. Zar to nije pomalo opasno?

- Ne, uopšte. Jednostavno to uradite. Razmišljao sam samo o tome kako moj lik treba da se oseća udobno u svakom trenutku. Ne kažem da nije bezbedno, ali to je posao. Pravilo broj jedan je da izdržite, a inače odozgo je divan pogled. Ipak je reč o liku koji je ceo život proveo na moru, poznaje svaki delić broda, on voli brod. Spomenuli ste oluju na snimanju. Možemo li da razgovaramo o tome?

- Voda iz svih galona na brodu je odjednom počela da ističe. Ali za Pitera to nije bilo dovoljno. Tako da smo postavili mašine sa vrlo bučnim motorima. Voda je toliko isticala da nam se slivala po licu, a jedni druge nismo mogli da čujemo od buke. Bio je to veliki izazov. Sve je trajalo 11 dana. I bilo je zaista mokro. To znači snimanje koje je zahtevalo fizičke napore?

- Apsolutno. Ovo je bila kombinacija uživanja i torture. Ali ako je ta tortura neophodna, onda OK. Zahteva mnogo strpljenja. Izgleda da je to bilo neophodno u većini vaših filmova...

- Ne postoji nijedan film koji sam radio i koji je bio lak. Možda bi se to desilo da nisam bio dovoljno koncentrisan. Ali ja se potpuno uživim u svaku ulogu i želim da to bude što istinitije. Želeo sam da se popnem na brodu, jer je moj lik to zahtevao.Eto šta se sve desi na snimanju filmova. Čovek može da prevaziđe i svoje najjače strahove zbog dobre uloge, što se meni i dogodilo. Više se ne plašim vode i visine.

Nastavak na Blic...