Izvor: Blic, 20.Maj.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iz zapaljenog Vukovara pobegla sam na biciklu
Iz zapaljenog Vukovara pobegla sam na biciklu
Za Slavicu Tripunović Dajanu danas postoji samo jedan muškarac, koji joj je najbitniji na svetu - njen sin Aleksa. Bila je poslednja mis SFRJ 1992, preživela je sve strahote rata, izgubila majku. Danas, kada su ružne stvari iza nje, o svojim privatnim lomovima i najskrivenijim tajnama otvoreno govori za 'Blic'.
Plavokosa lepotica je rođena 8. decembra 1971. godine u Vukovaru. Rado se seća detinjstva, koje uglavnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << vezuje za baku i deku kod kojih je na selu provela skoro godinu dana nakon što su joj roditelji u potrazi za boljim životom otišli u Nemačku.
- Imala sam lepo i zanimljivo detinjstvo. Ono čega se najviše sećam jesu moji baka i deda Aleksa, po kome je i moj sin dobio ime. Jako sam bila vezana za njih. Deka mi je stalno pravio ljuljaške, klackalice... Vreme sam uglavnom provodila sa braćom i sestrama od tetke. Kao i sva deca, bila sam pomalo nestašna. Na primer, deda mi napravi fenomenalne sanke, ali meni i to bude malo, pa uzmem njegove merdevine, okrenem ih naopačke i tako se sankam sve dok ih ne razbijem o panjeve koji vire iz zemlje i koji se jedva vide u snegu. Merdevine se, naravno, polome, a mi, kao u crtaću, popadamo sa njih. Deda se malo naljuti, ali mu ne preostane ništa drugo nego da napravi nove - priseća se Dajana. Beg od rata
U Nemačkoj je provela sedam godina, stekla brojne prijatelje i dobila mlađeg brata. Kada su se roditelji zabrinuli što im je kćerka pre srpskog progovorila nemački jezik, odlučuju da se vrate u domovinu. Sele se u Vukovar, koji je za Dajanu i dan-danas najlepši i najdraži grad, iako je u njemu dočekala početak rata.
- Rat je izgledao kao zona sumraka. Imala sam 19 godina i moj život se promenio iz korena. Sećam se da je bio 1. maj, otišli smo na izlet, uživali u božanstvenom danu, a onda, u jednom momentu, čuli da je počeo rat. Naravno, niko nije mogao da veruje. Ali čovek se na sve navikne. U Vukovaru sam zajedno sa svojim komšijom provela mesec dana nakon početka rata. Kad smo shvatili da ćemo izgubiti živote, komšija i ja smo odlučili da na biciklima krenemo iz zapaljenog Vukovara, koji je bio pod barikadama, u Borovo selo u kojem su živeli moji roditelji. Odabrali smo najmirniji deo dana, negde oko ručka, kada nije bilo pucnjave i granatiranja, i krenuli. Ne znam kako, ali stigli smo živi. Nekoliko dana kasnije, zgrada u kojoj smo proveli tih mesec dana u Vukovaru je srušena.
Poslednja mis SFRJ
Na izboru za mis Hrvatske Dajana je osvojila prvo mesto. Stekla je pravo da se takmiči na izboru za najlepšu Jugoslovenku. Te 1992. godine u Centru 'Sava' izabrana je za, kako se kasnije ispostavilo, poslednju mis SFRJ.
- Ta titula mi je sve draža kako godine odmiču. Prošlo je mnogo vremena od tada, a ljudi i dalje uz moje ime dodaju i ono 'mis'. Žao mi je što sam poslednja mis SFRJ i što se jedna tako lepa i perspektivna zemlja raspala. Baš sam jugonostalgična - kaže Dajana.
Po završetku rata, sa roditeljima i bratom seli se u Beograd. Tamo započinje muzičku karijeru.
- Oduvek sam želela da se bavim muzikom. Moj otac svira violinu i šargiju, a i mama je bila muzikalna. Izdala sam album i sve je krenulo uzlaznom putanjom. Ali kod mene u životu sve ide iz krajnosti u krajnost. Na dobro se brzo navikavaš, ali na loše nikada.
Bila sam izuzetno vezana za majku, ali je ona umrla 1998. godine. To je definitivno bio najteži udarac u mom životu. Aleksinim rođenjem je sve opet postalo dobro. Obaveze sam u potpunosti podredila njegovim potrebama. On je nedavno proslavio prvi rođendan, a za nekih mesec dana izlazi i moj najnoviji album.
- Nadam se da je došlo vreme kada u mom životu neće biti ružnih preokreta. Čovek mora da zadrži osmeh na licu i da veruje u bolje sutra. Meni u tome sada pomaže Aleksa - ispričala je Dajana.
Milica Kuzmić
