Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 22.Jun.2025, 08:04

POGLED SA MIŠELUKA: Pazi ti na Erdevik i Bingulu!

Pitao sam onomad Miru Banjac, kakvo mesto u njenom životu zauzima Novi Sad. U sred svečanog mira, kakvog odaje pozorišni foaje,odgovorila mi je: Čuj „mesto“! Novi Sad je grad u kojem sam odabrala da živim, pa na kraju, u njemu i da umrem. U njega sam došla skoro peške. Znate, za vreme rata, godinu dana sam, iako još gotovo dete, provela u Prvoj proleterskoj brigadi. Zajedno sa Predragom Tasovcem, Dragutinom Gostuškim, bila sam zadužena da igram one lake, narodne komade, koji su ljudima bar na trenutak davali neku iluziju boljeg, srećnijeg života. A onda, posle oslobođenja, morala sam da se doškolujem. Već tada sam tačno znala šta hoću u životu. Mati me je vodila u one „partizanske škole“, u kojima ste za godinu dana mogli završiti dve. Takve su bile u Vinkovcima, Osijeku, Mitrovici, Novom Sadu. Pamtim dan u kojem sam sa Fruške gore krenula da polažem prijemni ispit na Pozorišnoj školi, jer tada, naravno, Akademija još nije ni postojala. Putovala sam iz Erdevika dva dana. Kamionima, peške, kako sam znala. I došla sam u Novi Sad pred komisiju koja je birala glumce za klasu reditelja Jurija Rakitina, ruskog izbeglice, koji će mi ubrzo postati i mentor i gotovo, pa otac. Prvu noć u gradu provela sam u Dunavskom parku, na klupi ispred Srpskog narodnog pozorišta (danas zgrade Pozorišta mladih). Sedim sama na onoj klupi, a u glavi mi se vrti šta sam rekla svojima kod kuće: „Ne znam šta će sa mnom biti, ali znam da se neću vratiti“! Bila mi je to najduža noć u životu. Ujutro sam saznala da sam primljena. I sada kada ulazim u zgradu Pozorišta mladih, osećam jednu neverovatnu setu. Tu sam napravila celu karijeru. Kada sam, posle 20 godina otišla u Beograd, ja sam već bila „gotova“ glumica.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...