Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 04.Avg.2016, 11:23   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Oluja i dalje proganja svoje žrtve

Dvadeset i jednu godinu nakon što su napustili domove, izbegli i izgnani i dalje se pitaju zašto su bili primorani da odu sa svojih ognjišta i krenu u neznanu zemlju prepušteni sami sebi?! Danas sa jezom prepričavaju deo onoga što su preživeli. Sa troje dece u naručju, 5. avgusta 1995. dvadesetsedmogodišnja Dušanka se priključila koloni koja je iz opštine Donji Lapac krenula u nepoznato, daleko od rata.

"Tog momenta niste svesni šta se dešava. Vidite da nešto nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << u redu, znate da rat traje uveliko u Hrvatskoj i da besni, ali jednostavno pakuješ ono što je najbitnije, a to su deca. Decu za ruku, sitnih nekih par stvarčica i krećeš. Gde krećeš ni sam ne znaš", kaže Dušanka Cvetićanin.

Kolona kojoj se nije video ni kraj ni početak, a u njoj ljudi, koji kako kaže Dušanka, ne mogu da progovore od šoka.

"Negde u Bosni, sećam se kad je naišla kolona, vojska je bila pored nas. Tad su mi najmlađe dete bili uzeli. Čovek predpostavljam da je izgubio svoju porodicu ili je psihički bio pukao, znam da mi je uzeo dete iz naručja da mu dam dete, a on kad nađe svoje vratiće mi. To je bio jedan veliki šok i znam da sam doživela veliki strah", priča Dušanka.

Od 95-te do 2000-te trajalo je pronalaženje novog doma za Dušanku i njenu porodicu. U Maradiku, mestu u inđijskoj opštini, pronašli su kuću za čiju su kupovinu novac dobili od Fonda za pružanje pomoći izbeglim, prognanim i raseljenim licima.

"Lepo je kad čovek ima svoje, lepo je kad znaš da je to tvoje, ali nema radosti. Radost je moja davno otišla. Opet kažem hvala im, zaista, svoj si na svome sve je to ok, ali srce još uvek vuče tamo gde si rođen", veli naša sagovornica.

Na pitanje da li je zadovoljna sadašnjim životom, ispraćajući našu ekipu, Dušanka kroz osmeh odgovara da jeste i ponavlja da joj je najveća želja da rata više nigde nikada ne bude.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...