Izvor: Vostok.rs, 20.Mar.2016, 09:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stradanje srpskih regruta u Albaniji
Najtamnija i najtragičnija srpska priča tokom Velikog rata bila je masovno umiranje srpskih regruta na putu Albanske golgote.To su bili dečaci uzrasta od 17 do 19 godina koji su povedeni u povlačenje bez odgovarajuće vojne obuke, opreme i hrane. Od oko 33.000 mladića koji su krenuli iz Srbije, na grčko ostrvo Krf je stiglo 5.000. Njihovo umiranje nastavilo se i na Vidu.
U povlačenje, oktobra 1915. godine, povedeni su i dečaci starosti od 17, 18 i 19 godina koji su mobilisani kao rezervne trupe Vojske Kraljevine Srbije. Oni su povedeni kako bi jednoga dana popunili redove tada već istrošene i desetkovane srpske vojske.
Neki od mladića su u povlačenje krenuli bez vojničkih uniformi i obuke
Bez odgovarajuće vojne opreme regruti su najčešće surove albanske planina prelazili u opancima i seljačkim gunjevima. Mnogi nisu imali ni vojničke šatore ni puške. Nije bilo vremena ni za pravu vojnu obuku.
Problem je bio i njihovo snabdevanje, odnosno, bolje reći nesnabdevanje hranom. Ovi dečaci nisu bili u nadležnosti Vrhovnog štaba Vojske Kraljevine Srbije, već su bili pod ingerencijom Ministarstva vojnog. Komandanti neiskusnih trupa bili su ratni vojni invalidi. U takvom stanju i pod takvim okolnostima je više od 33.000 srpskih vojnika krenulo pešice iz Srbije ka Albaniji.
Prvobitno je bila ideja da se oni iz Prizrena preko Debra povuku ka Strugi i dalje preko Ohridskog jezera ka Solunu. Manja grupa regruta uspela je da prođe ovim putem pre nego što su bugarske trupe presekle put i zauzele Strugu. Ostali su morali da promene pravac povlačenja i da iz Debra nastave ka Elbasanu, Tirani i Draču.
Stradanje ovih dečaka počelo je već na Kosovu. Postoje zapisi iz Kosovske Mitrovice koji opisuju težak i bedan položaj ovih dečaka. Gladni, promrzli i zbunjeni lutali su ulicama ovog grada u potrazi za parčetom hleba. Zabeleženo je i da su mnogi od njih sedeli na mitrovačkim ulicama i plakali.
Srpska vojska u snegom zavejanim planinama Albanije
U već istrošenim opancima regruti su iz Prizrena prtili put kroz snežne prevoje albanskih Prokletija. Jezivi su prizori koji opisuju njihovo umiranje: zavejani i promrzli ostali su da leže u snegu, umirali su i poslednjom snagom izgovarali jednu jedinu reč:"hleb". Najstrašniji su zapisi koji opisuju kako ovi izgladneli dečaci jedu živo meso uginulih životinja.
"Već smo nailazili na leševe naših regruta u snegu kraj puta... Ako bi neki vojnik ostavio konja da ugine, odmah bi se sjatila oko njega grupa regruta i nastalo bi masakriranje konja. Prvi bi uzimali ono što je najbolje, a ostali ono što ostane. Često se moglo videti kako regrut malo uz vatru peče rebro, a onda ga danima nosi u ruci i glođe." (knjiga "Golgota i Vaskrs Srbije").
Bez hrane, iscrpljeni ni srpski vojnici nisu mogli da izdrže muke, a kamoli nejaki dečaci
Sa regrutima, putem od Prizrena do Tirane, povlačili su se i austrougarski zarobljenici koje je srpska vojska zarobila tokom bitaka 1914. godine, i oni su povedeni zajedno sa vojskom u povlačenje. Imali su istu sudbinu kao i srpski regruti. Bili su prepušteni sami sebi. Kao i srpski dečaci, jeli su meso uginulih životinja, pokušavali da negde pronađu parče proje i mesto kraj vatre ne bi li preživeli.
Istim pravcem povlačili su se i pripadnici Timočke vojske koji su tih dana vodili i žestoke bitke sa Bugarima. Sa severa je srpsku vojsku u Albaniji napadala austrougarska vojska, sa istoka, srpske položaje u povlačenju su ugrožavali Bugari.
Podaci govore da je od 33.143 srpskih dečaka, koliko ih je krenulo iz Srbije, u Tiranu stiglo njih 15.844. Veliki broj ovih dečaka ostao je da leži u zavejanim albanskim planinama, jedan broj je dezertirao. Njihovo umiranje nastavilo se i tokom povlačenja kroz močvarne predele Albanije.
Regruti su u Albaniju stigli među prvima, oni su u Tirani bili već početkom decembra. U to vreme u Skadar, na severu Albanije, počinju da stižu prve trupe koje su se povlačile preko Crne Gore. Iz Tirane, regruti i austrougarski zarobljenici, nastavljaju ka Draču i Valoni. Tu nastaje nova, možda još strašnija etapa njihovog stradanja.
Regrutima je put bio presecan rekama i močvarama
Italijanska vojska je zaustavila srpske regrute u gradu Fijeru i nije im dozvoljavala dalje kretanje ka Valoni. Valona, koju su Italijani zauzeli još 1914. godine, bila je njihova glavna interesna sfera u Albaniji i smatrali su da prisustvo srpske vojske može da ugrozi njihove pozicije.
Kao obrazloženje navodili su da su srpski vojnici bolesni od kolere i da mogu da prenesu zarazu i na njihove vojnike. Medicinski zapisi iz ovog grada govore da kolere među regrutima nije bilo.
U iščekivanju nastavka puta
I tako su srspki dečaci, gladni i iscrpljeni ostali u albanskom gradu Fijeru da čekaju dozvolu za nastavak puta. U tom čekanju, masovno su umirali. Lekari su u napuštenom konaku Omer Paše u Fijeru napravili improvizovanu bolnicu za ove dečake.
Bila je to, kako navode, bolnica bez lekova, bez hrane i bez kreveta, bilo je to "živo groblje srpske mladeži".
Navodi se da je dnevno umiralo od 30 do 40 srpskih dečaka. Umirali su u Omer Pašinom konaku, umirali su u logorima oko grada Fijera, umirali su na reci Vojuši koja se nalazi u neposrednoj blizini.
Komandant italijanskih trupa u Albaniji, general Emilijo Bertoti je čak zapretio da će pucati na srpske regrute ukoliko pokušaju da pređu reku Vojušu i tako uđu u italijansku zonu formiranu oko grada Valone.
Brodovima regruti su tek iz Valone prevezeni na Krf
Za to vreme, dok su srpski dečaci čekali u Fijeru i okolini, austrougarski zarobljenici su transportovani iz Valone u Italiju. Oko 22.000 zarobljenika je krajem decembra 1915. godine prvim brodovima iz Valone prevezeno za Brindizi.
Italijani su, kasnije promenili svoj stav i odigrali ulogu u transportu srpskih vojnika sa albanske obale na grčko ostrvo Krf. Međutim, cenu njihovog previranja, životom su platili srpski dečaci.
Regruti su prvi prevezeni na Krf. Oni su 18. januara 1916. stigli na ostrvo Vido. Bili su toliko iscrpljeni i u tako lošem fizičkom stanju da su i dalje umirali. Podaci govore da je više od hiljadu dečaka umrlo na Vidu.
Umiranje srpske mladosti nastavilo se i na Vidu
Od 33.000 regruta, kraj Albanske golgote na Krfu je dočekalo samo njih 4.000. Mnogo regruta je ostalo večno da leži u albanskim planinama, močvarama, rekama, plavoj grobnici ostrva Vido... Tri generacije srpske mladosti ispisalo je tako tragičnu istoriju Albanske golgote.
Ko je odgovoran za stradanje regruta?
Već tokom Prvog svetskog rata pokrenute su dve vojne istrage koje su se bavile ispitivanjem odgovornosti za nebrigu i stradanje srpskih regruta prilikom povlačenja. Nakon Prvog svetskog rata je u Narodnoj Skupštini formiran i Anketni odbor. Niko nije odgovarao za ono što se dogodilo. Ostala je samo tužna priča umiranja, tragična uspomena koja se u prepričavanju prenosi sa generacije na generaciju njihovih indirektnih potomaka. Direktne potomke regruti nisu imali jer su na put stradanja krenuli kao 17-šnji, 18-šnji i 19-šnji mladići.
Tekst je deo dokumentarnog filma "Srbi na Krfu" koji Radio-televizija Srbije realizuje u koprodukciji sa Ministarstvom rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije. Realizaciju filma su pomogli Ministarstvo odbrane RS i Ambasada Velike Britanije u RS. Fotografije, koje do sada nisu objavljene u Srbiji, dobijene su od Ministarstva kulture Republike Francuske a uz posredovanje Ambasade Republike Francuske u Srbiji.
Stručni konsultant projekta "Srbi na Krfu" je Miloš Ković, docent Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Slađana Zarić,
RTS
Pogledaj vesti o: Vojska Srbije
