Izvor: B92, 12.Jan.2016, 17:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Ne možete sada vojsku da gradite od početka"
Beograd -- Potrebe Vojske Srbije su iznete 2011. godine, a odluku o tome čije oružje treba kupovati treba doneti na osnovu efikasnosti onoga što se nabavlja.
To je u Kažiprstu u vestima B92 rekao nekadašnji načelnik Uprave za operativne poslove Generalštaba Vojske Srbije, general u penziji Dragan Kolundžija.
On je istakao i da treba spustiti loptu u regionu, kao i da ne treba drastično reagovati povodom najavljenog naoružavanja hrvatskih Oružanih >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << snaga.
Na pitanje šta je zaista potrebno srpskoj vojsci, Kolundžija je istakao da su sve potrebe taksativno navedene u Zakonu o odbrani i vojsci, kao i u Strategiji nacionalne bezbednosti i nacionalne odbrane.
“Doneta su planska dokumenta, a u planu je sistemski definisano šta za koji vid, rod ili službu vojske je potrebno. Taj dokument je usvojila i Skupština Srbije. Tu postoji deo koji je definisao šta su prioriteti, na prvom mestu ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana, a u tom vidu postoje tri segmenta, segment vazdušnog osmatranja, javljanja i navođenja, koji daje sliku stanja u vazdušnom prostoru, deo koji se odnosi na avijaciju, kao i raketni deo. Taj dokument je donet 2011. godine, međutim verovatno zbog ograničenih sredstava i menjanja prioriteta nije ispunjen“, kaže Kolundžija.
Kada se u pitanju izvor dobavljanja naoružanja, general Kolundžija navodi da se u tome treba poći od okvira opredeljenja o bezbednosnim aspektima i efikasnosti onoga što se nabavlja.
“Onda se gledaju i ekonomske mogućnosti, pa se izabere šta je dobro. Kada kupujete opremu, ne kupujete samo ono što se fizički vidi, za to treba da se izrade remontni kapaciteti, treba da se obuči kadar za održavanje i korišćanje. Usled takvih ograničenja birate šta je najpovoljnije i najbolje. Ako uzmete od 1948. godine i Informbiroa, mi smo tada dobijali naoružanje od SAD, kasnije pretežno od SSSR. Nedavno smo kupili hamere, pešadijsko naoružanje za specijalnu brigadu je stiglo iz Belgije i Nemačke. To govori o tome da kupujete šta procenite da vam treba. Gleda se efikasnost toga na duži period i ako postoji temelj, koji ćete nadograđivati, a ne da krećete od početka. Ne možete da porušite remontne kapacitete i da krenete ponovo da gradite, to je jako skupo“, dodaje Kolundžija.
Prema njegovim rečima, naoružavanje vojske ne može da bude kratkoročan proces.
“Ako smo čuli konstataciju da nemamo para za taj sistem to znači da iz jednog budžeta to nije moguće kupiti. Dugoročni plan se pravi na deset godina, pa se to deli na pet, odnosno na srednjoročni, a potom se pravi i godišnji, koji se proverava i podešava svake godine u slučajevima ekstremne promene situacija na terenu“, objašnjava Kolundžija.
General ističe i da se ne brine zbog najavljenog naoružavanja hrvatskih Oružanih snaga.
“Uopšte se ne bih brinuo, imali smo krizu u Ukrajini, NATO je izvodio vežbe u istočnoj Evropi, kolone borbenih jedinica su se kretale kroz Poljsku, Rumuniju, prebazirani su i neki sistemi... Hrvatska je zemlja NATO pakta, ako bismo mi drastično reagovali time bismo preterali u iscrpljavanju sebe, i psihički i ekonomski. Mi imamo korektne odnose sa Hrvatskom, ali i sa NATO, odnosi su uspostavljeni kroz Partnerstvo za mir i mi koristimo sve alate koji su na raspolaganju članicama NATO. Emocije su prisutne kod onih koje je rat malo više dokačio. Trebalo bi spustiti loptu, moramo da živimo ovde, meni je veći problem što svake godine u Srbiji i Hrvatskoj ima sve manje ljudi“, ističe Kolundžija.
Nedavno je ruski vicepremijer Dmitrij Rogozin rekao da bi 1999. godina izgledala drugačije za Srbiju da je njena vojska imala sisteme S-300.
“Ja to vidim kroz sve što sam spoznao posle bombardovanja, da je trebalo ranije o tome da se razmišlja, ne 1999. godine, kontinuirano da se razmišlja kako bi se formirala vojska koja bi bila faktor odvraćanja i time sprečila napade sa strane“, zaključuje Kolundžija.
Pogledaj vesti o: Vojska Srbije
