Izvor: Politika, 15.Maj.2010, 23:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Vladan Batić: Ponovo učim da govorim

Pred­sed­nik De­mo­hri­šćan­ske stran­ke Sr­bi­je pr­vi put iz­no­si is­po­vest ka­kose dve de­ce­ni­je bo­ri sa te­škom bo­le­šću

Po­sle ne­dav­ne ope­ra­ci­je gr­la na In­sti­tu­tu za oto­ri­no­la­rin­go­lo­gi­ju Kli­nič­kog cen­tra Sr­bi­je, pred­sed­nik De­mo­hri­šćan­ske stran­ke Sr­bi­je, Vla­dan Ba­tić po­čeo je te­ra­pi­ju za re­ha­bi­li­ta­ci­ju gla­sa. U pi­sme­noj is­po­ve­sti ko­ju je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na­zvao „svo­jim kr­sta­škim ra­tom sa bo­le­šću, za „Po­li­ti­ku“ pr­vi put ot­kri­va de­ta­lje svo­je dva­de­se­to­go­di­šnje bor­be pro­tiv te­škog obo­lje­nja.

– Tre­nut­no se po­sle te­ške ope­ra­ci­je gla­snih ži­ca na­la­zim na opo­rav­ku i re­ha­bi­li­ta­ci­ji. Ono što je me­ni te­ško pa­lo je to što po­no­vo učim da go­vo­rim. Ka­kve su to Tan­ta­lo­ve mu­ke naj­bo­lje zna­ju oni ko­ji su kroz to pro­šli – po­či­nje svo­ju pri­ču Ba­tić.

Pr­vi šok

Sve je po­če­lo, pri­se­ća se, u le­to 1990. go­di­ne.

„Bio sam ta­da dok­tor pra­va, uspe­šan advo­kat, otac tro­je div­ne de­ce, imu­ćan, is­pu­njen, sre­ćan i za­do­vo­ljan. Po­red sve­ga to­ga po­či­nje i moj po­li­tič­ki an­ga­žman u okvi­ru De­mo­krat­ske stran­ke či­ji sam osni­vač od nje­ne pr­ve skup­šti­ne u Do­mu omla­di­ne, fe­bru­a­ra 1990. go­di­ne.

Me­đu­tim, po­ja­vi­la se pro­mu­klost.

– Na ORL kli­ni­ci upo­zna­jem Pre­dra­ga Stan­ko­vi­ća. Ta­da je bio asi­stent, da­nas je pro­fe­sor, šef fo­ni­ja­tri­je i moj is­kre­ni pri­ja­telj. Po­što je po­sum­njao na naj­go­re, upu­ću­je me na bi­op­si­ju, ko­ja po­tvr­đu­je nje­go­ve sum­nje. Ceo svet mi se sru­šio. Po­red stra­ha, ose­ća­ja bez­na­đa i ne­mo­ći, od­mah se po­sta­vlja pi­ta­nje: Za­što baš ja? Čo­vek po­či­nje da pre­i­spi­tu­je se­be da ose­ća sa­mo­sa­ža­lje­nje, mi­sle­ći da je sve go­to­vo, pra­vi in­ven­tar svog ži­vo­ta, pri­se­ća se Ba­tić.

Pred­log kon­zi­li­ju­ma je bio ope­ra­ci­ja. Ba­tić je po­tra­žio i dru­go mi­šlje­nje od pro­fe­so­ra Ace Iva­no­vi­ća sa Voj­no­me­di­cin­ske aka­de­mi­je ko­ji pred­la­že zra­če­nje, što on pri­hva­ta čvr­sto ve­ru­ju­ći da je to put iz­le­če­nja. Od­la­zi sva­ko­dnev­no u In­sti­tut za on­ko­lo­gi­ju na ra­dio te­ra­pi­ju. Glas po­či­nje da mu se vra­ća. To­li­ko da uče­stvu­je u an­to­lo­gij­skom pred­sta­vlja­nju De­mo­krat­ske stran­ke na RTS no­vem­bra 1990. go­di­ne za­jed­no sa Dra­go­lju­bom Mi­ću­no­vi­ćem, Zo­ra­nom Đin­đi­ćem, De­si­mi­rom To­ši­ćem, Vo­ji­sla­vom Ko­štu­ni­com i osta­li­ma.

Dru­go is­ku­še­nje

„Da li je po­sled­nja de­ce­ni­ja pro­šlog ve­ka pro­ve­de­na na tr­go­vi­ma i uli­ca­ma, na sne­gu i le­du, na mi­tin­zi­ma i šet­nja­ma, pred kor­do­ni­ma, su­zav­cem, na in­for­ma­tiv­nim raz­go­vo­ri­ma, sa neo­stva­re­nim oče­ki­va­nji­ma, sa iz­gu­blje­nim na­da­ma i raz­o­ča­ra­nji­ma uti­ca­la na mo­je zdra­vlje, tek, po­čet­kom 2002. go­di­ne, kao mi­ni­star prav­de, od­la­zim na pre­gled kod ko­le­ge mi­ni­stra, To­mi­ce Mi­lo­sa­vlje­vi­ća ko­ji kon­sta­tu­je kar­ci­nom de­be­log cre­va i pred­la­že hit­nu ope­ra­ci­ju kod pro­fe­so­ra Zo­ra­na Kri­vo­ka­pi­ća, tvr­dim, hi­rur­ga svet­skog gla­sa. Ne­de­lju da­na na­kon ta­ko de­li­kat­ne in­ter­ven­ci­je ja sam se vra­tio na po­sao, upo­re­do na­sta­vlja­ju­ći sa he­mi­o­te­ra­pi­jom. Se­ćam se ka­da sam ušao u ka­bi­net za­be­zek­nu­tog po­gle­da mo­jih sa­rad­ni­ka ko­ji­ma sam re­kao da ne bri­nu, da sam do­bro i da ne­mam vre­me­na za iz­le­ža­va­nje, jer mo­ra­mo da ra­di­mo”, se­ća se Ba­tić.

Tre­će tra­gič­no sa­zna­nje

To­kom 2008.go­di­ne naš sa­be­sed­nik ra­di kao advo­kat, ali je po­no­vo u po­sla­nič­kim klu­pa­ma u Skup­šti­ni Sr­bi­je. Ta­da, po­sle18 go­di­na, po­no­vo gu­bi glas

– Di­jag­no­za je ista kao i 1990, kar­ci­nom gla­snih ži­ca. Opet mi pred­la­žu ope­ra­ci­ju, ko­ju od­bi­jam i opet se od­lu­ču­jem za zra­če­nje, ali ono ni­je us­pe­lo.

Če­tvr­ta bit­ka

Po­čet­kom mar­ta ove go­di­ne,po če­tvr­ti put, Vla­dan Ba­tić se za 20 go­di­na su­o­ča­va sa di­jag­no­zom ra­ka, ali ka­ko do­da­je, ovaj put „ne­mam iz­bo­ra, jer mi ži­vot vi­si o kon­cu!“

– Mo­ra ra­di­kal­na ope­ra­ci­ja. Oča­jan i u uža­snom zdrav­stve­nom sta­nju, od­la­zim u ino­stran­stvo da bi mi sa­vest bi­la mir­na, da vi­dim šta će mi ta­mo re­ći. Od­go­vor je isti: ope­ra­ci­ja, i to hit­na. Već sam sa­znao da je pro­fe­sor An­ton Mi­kić, sa In­sti­tu­ta ORL u KCS, maj­stor svog za­na­ta za ope­ra­ci­je ovog ti­pa i od­lu­ču­jem se za hi­rur­šku in­ter­ven­ci­ju u Sr­bi­ji – ob­ja­šnja­va Ba­tić.

Ova in­ter­ven­ci­ja je, kao što je jav­nost oba­ve­šte­na uspe­šno ura­đe­na, i Vla­dan Ba­tić se ose­ća do­bro.

„Sa­mo još da na­u­čim da go­vo­rim”, pi­še „Po­li­ti­ci“.

Ka­ko sam se bo­rio

Vla­dan Ba­tić ob­ja­šnja­va i raz­lo­ge za­što je sve ovo is­pri­čao i po­de­lio sa jav­no­šću svo­ju dra­mu, ali i in­ti­mu.

– Ovo sam sve is­pri­čao da bih obo­drio dru­ge. Da i u tre­nu­ci­ma ka­da se su­o­ča­va­ju sa naj­te­žim pro­ble­mi­ma u ži­vo­tu, tre­ba da ve­ru­ju da ni­je sve iz­gu­blje­no. Na­rav­no da je sva­ki čo­vek je­din­ka za se­be i da ne­ma ni­ka­kvog uni­ver­zal­nog obra­sca. Me­đu­tim, svo­ju pri­ču sam po­de­lio sa dru­gi­ma, jer ve­ru­jem da uvek po­sto­ji na­da. Čo­vek mo­ra da ve­ru­je i mo­ra da se bo­ri. I na­rav­no, imao sam tre­nut­ke sum­nje, stra­ha, ne­ve­ri­ce, pa­do­ve, raz­o­ča­re­nja. Sve sam is­ku­sio, pri­zna­je Vla­dan Ba­tić i ci­ti­ra re­či Ži­vo­ji­na Mi­ši­ća da se „sva­ka bit­ka naj­pre do­bi­ja ili gu­bi u sr­cu“.

Ta­ko­đe, is­ti­če da je to­kom svo­je dva­de­se­to­go­di­šnje bor­be shva­tio da u ova­ko te­škim tre­nu­ci­ma po­ma­žu Bož­ja vo­lja, ve­ra, do­bri le­ka­ri i na­rav­no lju­bav .

– Ve­ru­ju­ći u lju­bav, ve­ru­je­te u Bo­ga, a on je tu oko nas i u na­ma sa­mi­ma. Kao ve­ru­ju­ći čo­vek mi­slim da nam Go­spod če­sto da­je šan­su. Čo­vek mo­ra da ve­ru­je u uspehi či­ni sve da do uspe­ha stig­ne. Da raz­mi­šlja po­zi­tiv­no da je ube­đen u po­be­du, jer ka­ko Otac Ta­dej ka­že „Ka­kve su ti mi­sli ta­kav ti je ži­vot”. Po­red to­ga, čo­vek mo­ra da bu­de an­ga­žo­van. Da ne­ma vre­me­na za cr­ne mi­sli. Ce­log ži­vo­ta sam bio hi­pe­rak­ti­van. Po­red po­sla i po­li­ti­ke, imam broj­ne ho­bi­je, pu­to­vao sam po sve­tu, gle­dao ve­li­ke utak­mi­ce, For­mu­lu 1, Mo­to GP, bio fi­zič­ki ak­ti­van, ga­jio cve­će, dru­žio se, či­tao, pi­sao. Sve to ra­dim i sa­da, je­di­no ne go­vo­rim – is­po­ve­da se Ba­tić.

On pri­me­ću­je da bi bor­ba sa bo­le­šću bi­la uspe­šna, neo­p­hod­no je da po­sto­je do­bri le­ka­ri.

– Uza­lud ja­ka vo­lja ako se me­di­cin­ski pro­ble­mi ne od­ra­de ka­ko tre­ba. Mi ne­ma­mo uslo­ve ko­ji bi bi­li na svet­skom ni­vou,ali ima­mo mno­go­broj­ne le­ka­re, ko­ji su za­i­sta svet­ski – stav je Vla­da­na Ba­ti­ća.

Nje­go­va po­ru­ka na kra­ju je da u bor­bi i sa naj­te­žom bo­le­šću tre­ba us­tra­ja­ti zbog se­be, zbog onih ko­je vo­li­te i ko­ji vas vo­le. Pi­še da je ži­vot sa­či­njen od tu­ge i od ve­se­lja, pa to ilu­stru­je či­nje­ni­com da je po­sle nje­go­ve po­sled­nje ope­ra­ci­je, nje­go­va naj­sta­ri­ja ćer­ka od­bra­ni­la dok­to­rat. Eto po­no­sa i sre­će po­sle ve­li­ke dra­me.

Pri­re­di­la: O. Po­po­vić

[objavljeno: 16/05/2010]
Pogledaj vesti o: Vladan Batić

Nastavak na Politika...