Izvor: B92, 30.Mar.2022, 21:13

Životinje: Ekscentrične rase pasa koje su nestale

Od psa vegetarijanca do hodajućeg komada kuhinjske opreme, svet je nekada bio dom obilju čudnih i drevnih pasa. Gde su otišli - i možemo li ih vratiti?

U posebno brdovitom kraju Južnog Velsa, negde unutar polusrušenih zidina normanskog zamka, naći ćete poslednjeg preostalog člana davno nestale loze - psa po imenu Viski.

Kobasičastog tela i patuljastim malim nogama, na prvi pogled, mogla bi to da bude egzotična sorta jazavičara.

Ali pogledajte bliže >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << i počećete da primećujete određene neobičnosti.

Crnocrveno krzno malog psa je svilenkasto, a opet otrcano, kao kod jorkširskog terijera.

U međuvremenu, rep je živahno uvijen čuperak, kao što je to kod pomeranaca.

Njegova glava je takođe drugačija lice je takođe drugačije - sa podignutim nosom i ušima poput španijela, kratko podšišanim uz glavu, što podseća na frizure generacija srednjovekovnih gospodara koji su naseljavali tvrđavu pre njega.

Njegove malene oči u obliku perli uvek imaju donekle zastakljen izraz.

Poslednja karakteristika nije iznenađujuća, jer je Viski, u stvari, taksidermijski pas "prevrtač" - poslednji relikt drevne rase koja je izumrla u viktorijansko doba.

Uprkos svojoj harizmi i popularnosti u prošlosti, ove rase sada nisu ništa drugo do duhovi, izbledela sećanja spojena iz priča, pisanih zapisa i rasutih primeraka u muzejima.

Čak je i talbot, arhetipski pas iz srednjeg veka, često prikazan na grbovima.

Čien-gri, miljenik francuskog plemstva, jedno vreme smatran je jedinim psom vrednim uključivanja u kraljevske lovačke zabave.

A preteći lavovski molos, miljenik starih Grka, jednostavno nije mogao da preživi hirove ćudljivog ljudskog ukusa.

Odakle su ove ekscentrične rase pasa? Zašto smo ih napustili?

I da li bi neki od njih još bili sa nama, skrivajući se na vidiku?

Pogledajte video: Upoznajte Pistaća

Danas je koncept rase dobro uspostavljen, definisan kao skup pasa sa određenim nizom karakteristika, koji se - osim povremenog odstupanja - uglavnom razmnožavaju samo sa drugima u svojoj grupi. Ali ovo je relativno nov razvoj.

Milenijumima nije bilo zvaničnih rasa, matičnih knjiga ili pažljivih programa selekcije.

Umesto toga, psi su često bili kategorisani prema njihovoj funkciji - kao što su "pas za lov na jelene" ili "pas za krilo" - kao i prema mestu gde su nastali.

"Reč koja je često korišćena bila je 'tipovi'", kaže Majkl Vorbojs, profesor emeritus u centru za istoriju nauke, tehnologije i medicine na Univerzitetu u Mančesteru.

"Ali ljudi su imali razna imena za različite vrsta pasa. Pričali su o sortama, pričali su o sojevima...".

Dok bi se psi obično uzgajali sa drugima unutar njihovog tipa, niko to nije pratio - i shodno tome, ove grupe su bile znatno labavije kategorije nego u 21. veku.

"Bile su poput duginih boja", kaže Vorbojs.

"Oni su se nekako prelivali jedan u drugi. Dakle, bilo je hrtova, ali su se nekako spojili u lisičare, koji su radili drugačiju vrstu posla."

Uzmimo omiljenog psa Aleksandra Velikog, Peritasa, kojeg je odgajio od šteneta.

Smatra se da je pas grčka ili makedonska sorta, verovatno lakonski gonič - masivan, atletski pas koji se uglavnom koristi za lov na jelene i zečeve.

Bili su poznati širom antičkog sveta i naširoko prikazani u klasičnim skulpturama, mozaicima, nadgrobnim spomenicima i čašama za piće.

Vučjim licima, dugim njuškama i "blistavim očima", podsećali su na moderne hrtove, ali se izvori ne slažu oko njihovih drugih karakteristika.

Dok su neki drevni pisci opisali ovaj tip kao majstorske trkače - bili su poznati i kao "brzi Lakonci" - drugi izvori su pisali da su bili spori i da su se uglavnom oslanjali na čulo mirisa da bi uhvatili plen.

Bez obzira na njihovu veštinu, Aleksandar Veliki je navodno toliko voleo svog psa, da je nazvao jedan indijski grad u čast Peritasa kada je umro (iako je to bila navika - takođe je jednom dao ime po svom konju, Bukefalu).

Ali ovo se sve promenilo pronalaskom izložbe pasa sredinom 19. veka.

Kao što je Vorbojs napisao u knjizi "Izum modernog psa", koju je sastavio zajedno sa istoričarima Džuli-Mari i Nilom Pembertonom, Viktorijanci su uzeli grube tipove koji su postojali u to vreme i uglancali ih u rase sa jasno definisanim osobinama.

"Cilj je bio da se dobije populacija koja izgleda ujednačeno", kaže Vorbojs.

"Bilo je to pomalo kao stvaranje standardizovanih vijaka ili šrafova.

"Psi su na neki način odražavali ono što se dešavalo u industriji. Napravili su standarde i uzgajali se prema tim standardima, tako da bi španijel svuda izgledao isto."

Posle više od trideset hiljada godina uz svoje ljudske saputnike i razvoja stotina različitih tipova širom sveta - za različite klime, hobije, ukuse i profesije - psi su odjednom bili prepušteni na milost i nemilost izložbama i sportskim događajima.

"Postoji veliki broj pasa koje su Viktorijanci nekako napustili", kaže Vorbojs.

"Ako psi ne dobiju pristalice na izložbi pasa, onda oni nekako nestaju. Niko ih ne uzgaja, niko ih ne kupuje, niko ih ne pokazuje."

U to doba, došlo je do neke vrste masovnog izumiranja pasa koji su postojali milenijumima.

Gotovo sve danas preživele rase pasa nekada su prolazile kroz ovo usko grlo - i potiču od malog broja koji se uklapao u modne trendove i posebne ukuse tog doba.

Kao rezultat, veliki deo genetske raznolikosti koja se nekada nalazila kod pasa je zauvek nestala.

Ali izložbe su samo jedan od mnogih razloga zašto je toliko pasa nestalo u poslednjih nekoliko vekova.

Pogledajte video: Odeća za pse novi modni hit

Tokom većeg dela 17. veka, u skoro svakoj velikoj kući u Engleskoj mogli su se naći psi prevrtači koji su vrebali meso kojim su se hranili vitezovi ili drugi važni posetioci.

Bio je to jadan život - nesrećni kučići su smatrani grubim, vulgarnim i užasno ružnim, a okrutnost prema njima bila je uobičajena.

U živopisnoj i povremeno podrugljivoj knjizi Anegdote o psima iz 1846. godine (koja, između ostalog, sugeriše da su "duše pokojnih sudskih izvršitelja i običnih policajaca u telima pasa ptičara i pokazivača") engleski pisac Edvard Džesi napisao je da su, u mladosti, "kako se sada kaže, (kuvari) bili veoma ljuti, i ako bi jadna životinja, umorna od većeg točka nego obično koji okreće, na trenutak zastala, glas kuvara se mogao čuti kako ga grdi ne baš nežnim izrazima".

Da bi odagnao čisti užas uloge - koja je uključivala mučenje na gotovo nepodnošljivoj vrućini vatre, u kuhinji zagušenoj dimom, satima - Džesi takođe prenosi anegdotu o grupi pasa prevrtača u gradu Batu koji su voleli da se okupljaju u crkvi tokom službe kako bi se opustili.

Jednog dana, kada se u propovedi pojavila reč "prevrtač", svi su izleteli iz sobe, misleći da će ih zamoliti da idu na posao.

Ali na početku iz 19. veka, pronalazak mehaničkih prevrtača promenio je sve.

Odbačeni kao kućni ljubimci i beskorisni više nisu korisni kao kuhinjsko osoblje, psi su naglo nestali - gotovo su potpuno izumrli već 1807. godine, sa konačnim nestankom nekoliko decenija kasnije. Nakon životnog veka službe, Viski je završio kao punjeni primerak izložen u radnji.

Poklonjen je zamku Abergaveni 1959. godine, gde trenutno stanuje u lovačkoj kući iz 18. veka.

Kada određeni tip psa više nije bio potreban, konačni obračun bi mogao biti brz.

To je upravo sudbina koja je možda zadesila i havajskog poija - malog psa nalik džeku raselu poreklom iz južnog Pacifika.

Slučajno, smatra se da su ličili na prevrtače, a poput ovih dalekih rođaka, neki izvori su ih smatrali ružnima.

Polinežani su uspostavili snažne veze sa svojim poi psima - žestoko ih branili od povreda i zajedno sahranjivali ljude i pse.

Međutim, "opisi evropskih posetilaca nisu bili posebno ljubazni", kaže Keris Vilijams, istraživačica u Dogs Trust u Velikoj Britaniji, koja je proučavala poi pse.

"Navikli su da sa sobom na svoja putovanja donose kolije i veoma korisne pse, a onda su krenuli na ova ostrva i pronašli ove male, mršave pse sa šiljastim nogama... i jednostavno nisu bili baš prizor za gledanje."

Činjenica da poi nisu mogli da laju verovatno nije pomogla njihovom imidžu. "...ove životinje mogu samo da cvile i da zavijaju, a to rade najžalosnijim tonovima koji se mogu zamisliti", napisao je jedan istraživač 1880. godine, prema istraživanju Vilijamsove.

Genetski dokazi sugerišu da su poi bili bliski rođaci dinga i da potiču od pasa dovedenih na ostrvo pre nekoliko desetina hiljada godina.

"Vegetarijanska ishrana je bila mnogo više za ljude izbor nego za pse", kaže Vilijamsova, koja objašnjava da postoje nagoveštaji da su psi bili nutritivno deficitarni.

Analiza skeleta pronađenih na arheološkim nalazištima otkrila je zubne šupljine i znake atrofije vilice, verovatno zbog skrobnog taroa i odsustva potrebe za žvakanjem hrane.

Međutim, posle milenijuma u srcu polinezijske kulture, na kraju, poi je pao u nemilost.

Zapadni kolonisti su doveli svoje pse na mesta poput Havaja - i kako su se ukrštali, domaći su počeli da nestaju.

Istovremeno, ovi novi doseljenici su doveli do promene u stavovima, sve dok se više nije smatralo prihvatljivim jesti svog ljubimca.

Poslednji poi živeo je sredinom kasnog 19. veka - i ne postoje preživele slike, fotografije ili druga umetnička dela koja se mogu definitivno povezati sa njima.

"Taj (poi) bi verovatno bio veoma prikladan za savremeni život, da budem savršeno iskrena, veoma prijatan pas sa veoma niskim nivoom agresije", kaže Vilijamsova.

Ovo ne bi bio prvi put da su se kolonijalizam i gubitak funkcionalnosti urotili da zbrišu drevni tip.

Ali mešanje modernih "rasa" i drevnih "tipova" otvara zadivljujuću mogućnost - da li danas postoji poi, prerušen u obične pse?

Ova ideja je navela čuvara životinja Džeka Tropa da pokuša da prekine izumiranje u zoološkom vrtu Honolulua 1960-tih.

Uzgajajući pse sa karakteristikama sličnim poiju, a zatim radeći isto sa nekoliko generacija njihovih potomaka, nadao se da će koncentrisati gene tog tipa dok ne izađu iz etera hibridizacije.

"Postoji divna slika u Honolulu Staru gde je on skicirao kako misli da bi poi pas trebalo da izgleda", kaže Vilijamsova.

Nažalost, rezultati projekta nisu dobro dokumentovani, a nedugo zatim izgleda da je projekat umro.

"I opet, poi nikada nije postala popularna rasa iako su ljudi želeli da je sačuvaju", dodaje Vilijamsova.

Međutim, za pse sališ možda postoji nešto više poput zagrobnog života, za koje etnografske studije sugerišu da su ponekad namerno ukrštani sa vukovima i kojotima kako bi postali bolji lovci.

Kasija Anza-Burges, bivša arheološkinja koja je proučavala narod Sališ i njihov odnos sa psima, optimistična je da loza možda živi negde u divljini.

"Nismo pronašli nikakve genetske dokaze (hibridizacije) u našem uzorku (kosti sališ pasa sa arheoloških nalazišta)", kaže Anza-Burges.

Ali ona ističe da je gledala samo mitohondrijsku DNK, koja se prenosi sa majki na potomstvo.

Ovo je značajno, jer su - prirodno -ženke bile te koje bi Sališ ljudi puštali da se pare sa vukovima ili kojotima, tako da bi injekcije divljih gena uvek dolazile od mužjaka.

"Ali mislim da bi bilo fascinantno za buduća istraživanja da pogledaju čitave genome, a ne samo majčinu lozu, i vide kakvu vrstu povratnog ukrštanja tamo možete pronaći jer dokazi izgledaju prilično jaki da bi trebalo biti tamo - jednostavno ga nismo pokupili", kaže Anza-Burges.

Pogledajte video o ljubavi psa i bernardinca

Ako premotamo vreme do danas - ugroženi psi se suočavaju sa novom preprekom na putu opstanka: sukobom genetike i etike.

U poslednjoj deceniji, rastuća svest o niskom genetskom diverzitetu kod mnogih rasa pasa - posebno pedigre sorti - navela je organizacije koje se bave psima da ozbiljnije shvate ukrštanje.

Danas neke rase imaju tako male populacije da etika njihovog održavanja postaje nezgodna - sa tako niskom genetskom raznovrsnošću, mogu postati podložnije deformitetima ili bolestima.

Na kraju, "depresija ukrštanja" - gde na plodnost populacije utiče akumulacija nezdravih genetskih varijanti - može ih potpuno izbrisati.

Jedna rizična rasa je silihejmski terijer, koji je postao moderan među slavnim ličnostima 1930-tih i 1940-tih godina - Keri Grant, princeza Margaret, Marlen Ditrih, Elizabet Tejlor, Bet Dejvis, pa čak i Agata Kristi, svi su u jednom trenutku imali jednog od ovih umiljatih belih pasa.

Sa kovrdžavim belim krznom i svetlim bradama, psi izgledaju delimično kao jagnje, a delimično poput starca.

Ali posle decenija popularnosti, oni su pali u zaborav sa pojavom dizajnerskih rasa poput kokapua - potomaka pudlice i koker španijela - koji imaju slične mazne karakteristike.

Nakon što su 2008. godine dostigli dno, danas se njihova populacija stalno povećava.

Međutim, čitava rasplodna populacija broji samo nešto više od sto jedinki - što se često smatra donjom granicom za opstanak ugroženih vrsta.

S obzirom na novu pažnju posveđenu genetskom zdravlju pasa, Vorbojs ne misli da danas postoji mnogo nade za ugrožene rase poput silihejmskog terijera.

On se priseća razgovora sa veterinarom u jednom kinološkom klubu pre nekoliko godina, "i on je rekao, nezvanično, da postoji oko šest ili sedam rasa za koje bi želeo da nestanu jer su više nevolja nego što vrede".

Ko zna, možda bi se tako divni psi poput staroengleskog ovčara, silihejmskog terijera i irskog vučjeg hrta uskoro mogli pridružiti listi izumrlih istorijskih kurioziteta, pored svih ostalih.

Možda će vas zanimati i ovaj video: Astor - pas vodič u Srbiji

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

Nastavak na B92...