Izvor: SandzakPress.net, 29.Okt.2016, 12:47   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Vrati mi moje pravo

Novi dan, petak je. Ogledalo staro, pohabano. Odraz zamućen. Tamna strana pravi sjenku. Smutnja. Koga vidim u ogledalu? Sebe ili sujetu? Rukom teškom od prevare i nepravde brišem suze sa ogledala. To ja opet plačem. Mrvim se iznutra. Rastavljam se na pola. Ali ipak preživim. Znam, krivo vam je, ali ja sam Bošnjakinja. I ja sam IUNP. Misao je moje pravo. Riječ je moja odbrana. Ja nisam student Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru, ali sam čovjek. Ja nisam stekla stručno zvanje na >> Pročitaj celu vest na sajtu SandzakPress.net << Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru, ali imam zvanje čovjeka. Čovjek sam jer poštujem svaku obrazovnu ustanovu, ma gdje osnovana bila, ma ko da ju je osnovao. Čovjek sam jer svom narodu nikada neću uskratiti mogućnost obrazovanja. Čovjek sam jer ću se do kraja istinski boriti za pravdu svog naroda. Čovjek sam svojih namjera i učinjenih stvari, jer su me naučili da druga zvanja i odijela ne čine čovjeka. Ja nisam branila tuđe interese da bih ostvarila svoje. Ponosim se onim što ljudi kažu o meni kad mi pročitaju ime. Svog naroda se ne stidim, svom narodu idem. Univerzitet je ustanova koja zaslužuje poštovanje, uvažavanje i toleranciju. Kako možeš biti čovjek ako osporavaš obrazovanje svoga naroda? Kako možeš dozvoliti da tvoje dijete ide ulicom dok trpi poniženja od strane onih koji su istom poniženju naklonjeni? Brani svoje, čovječe! Brani ga pravdom, brani ga toplom krvlju koja stoljećima teče u tvojim venama, brani ga svojim glasom. Ali ti se ne čuješ, čovječe. Ti šutiš, a vrijeme te šiba. Šutiš, a na mnogo lošiji način gori bolje ostvaruju. Pobuni se. Ja sam nekada bila student. Ja sam i danas student. Radim na tome da me sutra ne može poniziti prljavim jezikom onaj koji je slijep pored očiju. Zapamti, odozgo nas Jedan gleda. Pa šta si o Njemu naučio, čovječe? Na kakav put si to izašao kad ne daješ podršku svom narodu? Sram me je. Boli ova smutnja. Kida me nepravda. Na ovom Univerzitetu mnoga su vrata otvorena znanju. Odavde su izašli mnogi akademski građani. Podovi ovog Univerziteta izbrojali su milijarde koraka. I moja su ga stopala prešla. Nekoliko puta sam hodala hodnicama ovog Univerziteta. Bezbroj puta se susrela sa ljudima koji tu rade, koji nesebično dijele znanje. Govorila sam sa onima koji to znanje usvajaju. Ispoštovala sam ih sve. Jer svi su oni, baš kao i ja na nekom drugom Univerzitetu, došli pronaći svoju budućnost, ili makar njene temelje. Ko im to sada osporava? Koje je to ime iznad svih ovih imena? Koja je to (ne)pravda? Zašto si njen dio? I ja sam IUNP. Ja sam i svaki drugi Univerzitet, svaki drugi student, svaka druga pravda. Ja sam i pobjednik i gubitnik, i srećnica i nesrećnica, ja sam radosnica i plačljivica. Ali sam čovjek. A čovjek je takav. Riječ je možda malo oružje, ali zaboli. No, ni oni ništa sem riječi nemaju. Riječ je znanje, borba, sujeta, istrajnost i pravo. Zato ne dozvoli da ti onemoguće to pravo. Govori, jer ako ti se glas ne čuje onda kada je tvom narodu najviše potreban, ni kasnije ne moraš govoriti. Kasnije te nema ko slušati. Gluhi su oni, vjeruj mi. To ne znači da ti moraš biti slijep. Tvoje pravo, tvoje zalaganje, tvoj trud ne smije niko osporavati. Ono što je tvoje – tvoje je, i svog se ne stidi. Neka Univerzitet živi! Neka žive svi oni koji znanje daju i poklanjaju. Neka živi obrazovanje na svakom Univerzitetu, ma ko njegov osnivač bio, ma koji grad ga imao. Svi smo mi djeca i plašimo se odrastanja. Vrati mi moje pravo. Ono koje mi pokažeš u ogledalu, pa ga ukloniš. Vrati mi moje pravo! Ono koje ispišeš na svim tablama svijeta, pa izbrišeš kad niko ne vidi. Vrati mi moje pravo. Ono o kojem ushićeno govoriš, a kad odem, iza leđa ga promjeniš. Znaj, čekaću i kada pomisliš kako sam umorna od čekanja i kada pomisliš da ću otići. Moje čekanje je tvoja mogućnost da se ispraviš. I ja sam IUNP. Vrati mi moje pravo. Autor: Lejla Mišorep

Nastavak na SandzakPress.net...