Izvor: B92, 06.Apr.2015, 17:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vice: Kuda sa mrtvim kućnim ljubimcem u Srbiji
Kučkari su posebna sorta, ako pitate mene, staru mačkarku. Grupisani su kao sekta sa mnogo manjih loža i ložica teritorijalnog karaktera.
Uglavnom se skupljaju po parkovima, i to u određeno vreme, da bi se psi igrali, a oni raspredali o jednim te istim stvarima. Puvakali se osobinama svog ljubimca - ako se duže znaju, ili isticali svotu koju su za njega platili - ako se tek upoznaju, što ostvaruju i inicijalnim pitanjem „jel' ženka?", i dodatnim „da li je u teranju". >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Brzo se nađu i u komentarima boje i koegzistencije izmeta, uzrokovanih određenom markom pseće hrane. Sledeći nivo ispraznih žvaka jesu karijesi, preaktivne polne žlezde, upale ušiju, tahikardija i druge zoo-bolesti , što je obično uvertira u najozbiljniju temu, o smrti čovekovih „najboljih prijatelja".
Na to koliko je tema ozbiljna, navode sve češća ljudska imena nadevana engleskim buldozima, haskijima, retriverima i sve popularnijim mešancima. Međutim, čak i kad se pas ne zove Igor ili Rodoljub, već prosto Žuća, sa njim gazde komuniciraju kao sa sebi ravnim, tetoše ga više nego decu, a tako im i tepaju („dođi mami", „da ti tatica skine taj krp/melj")...
Ali trenutak smrti i ono posle, ugrožavaju dostojanstvo odnosa oličenog u međusobnoj vernosti koja se retko postiže među ljudima. Razlog je što do dana današnjeg ne postoji groblje za životinje, već je pravilo da se smrtni slučaj prijavi nadležnima (Veterini Beograd), ali je uprkos intenzivnoj razmeni iskustava po parkovima i dalje misterija šta se čini sa lešom.
Nastavak pročitajte na Vice.com.
