Izvor: Blic, 12.Sep.2011, 03:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Udovac već četiri puta, a planira i petu ženidbu
Stojan - Cole Milivojević iz Ribaševine kod Užica kandidat je za Riplijevu rubriku „Verovali ili ne” - već četiri puta je ostao udovac, ali uprkos svemu prkosi sudbini. Ženiće se, kaže, i peti put.
Kada je jeseni prošle godine u mesnu kancelariju u Ribaševini sa Cmiljanom došao da ozvaniči brak, 93-godišnji Stojan ni pet para za starost nije davao.
Posle tri žene, koje je za svog veka sahranio, verovao je da će mu nova ljubav, tri i po decenije mlađa >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Cmilja, biti oslonac do kraja života i na onaj svet ga isprati. Ali beše obrnuto, pa četvrti put Stojan ostade udovac.
Iz centra Ribaševine do kuće Stojana Milivojevića treba prevaliti još četiri-pet kilometara kroz šumu, po izlokanom makadamu. Na kapiji je stajao krepki starac, teško bi mu neznanac i 70 godina dao. Dočekuje nas prodornim glasom: „Loše sam ti sreće, zemljače!", govori o muci koja ga je snašla.
„Eto, ni godinu ne sastavih sa mojom Cmiljom. Stiže je, kukavicu sinju, opaka bolest te umre mučenica. Hteo sam s njom, dok me zdravlje služi, još malo ovoga što je meni preostalo da proživim. Sve se nad’o - ona će me paziti kad me noge izdaju... I penziju bi moju nasledila. Nije se dalo ni njoj, ni meni," jada se Cole, i priča kako je Cmiljanu po preporuci prijatelja prošle jeseni doveo iz Sokobanje. I odmah ju je, veli, ludo zavoleo, a i ona njega. U kući sve pod konac držala, o imanju se starala. U novembra 2010. overili vezu pred matičarem. Pričali su tih dana Ribaševci o neobičnoj svadbi, o mladoženji u 93. godini i mnogo mu mlađoj supruzi.
„Nedostaje mi Cmiljana! Opet sam ostao sam... Zovu me deca da dođem kod njih u Beograd, bar da prezimim s njima. Ne mogu, domaćin sam, neću kuću da ostavljam", širi ruke Stojan.
Rođen je u Ribaševini 1918. pred smiraj Prvog svetskog rata. Tri meseca je imao kada je bez oba roditelja ostao, oca i majku ubila mu španska groznica. Rastao je kao siroto seljače, baba se o njemu starala, a u 14. je postao seoski sluga. Kad mu je poniženja, ćuški i batina bahatih ribaševskih gazda bilo preko glave, otisnuo se u Beograd. Tamo je sreo Vidosavu, zgodnu Leskovčanku, svoju prvu ženu.
„Bio sam prvo na knjigovezačkom, posle na pekarskom zanatu. Postao sam kalfa, a kasnije, kao priznat majstor, stao sam na čelo najvećeg štrajka pekarskih radnika. Posle sam, 1939. upoznao Vidosavu. Po svaku cenu sam hteo da se oženim njom. Njenoj majci, koja se raspitivala o mom imetku, radnju gazde kod koga sam radio predstavio sam kao svoju - a para ni za košulju nisam imao", priseća se Stojan.
S Vidosavom je izrodio dvoje dece, ima tri unuka. Ipak, životni put ga je od žene rastavio, on se vratio u zavičaj, ona je ostala u Beogradu, gde je i umrla.
Posle je u Beogradu našao Mariju i doveo je u Ribaševinu. Pre 10 godina smrt ih je rastavila. Potom se zaljubio u Nevenku, Beograđanku, umrla je pre godinu i po. A onda jesen 2010. i Cmiljana, venčanje, puno ljubavi, ali kratka sreća.
„I Vidosavu i Mariju i Nevenku i Cmiljanu - sve sam ih odreda voleo i čuvao, svaka je manirima za mene bila skrojena. I sve četiri da umru!? Sudbina se ne može predviteti", veli on.
Po dvorištu opale šljive, prosula se madžarka niz voćnjak, a valja je pokupiti.
„Lako ću ja to sada, ali da li ću moći dogodine... Zato bih se opet oženio. Na lepotu i na mladost je ne mogu pridobiti, samo na penziju. Ostaviću joj egzistenciju, ali i amanet - da me mora nadživeti", priča čovek koji je četiri supruge oplakao.
Krao hleb Nemcima
Drugi svetski rat Cole Milivojević proveo je u Beogradu. Radio je u nemačkoj vojnoj pekari, a istovremeno delovao kao ilegalac pod nadimkom - Prle. Vodio je grupu mladih komunista koji su iz okupatorske fabrike hleba krali namirnice i na crno ih prodavali. Pola zarade ostajalo je njima, pola je išlo pokretu. „Zbog dva hleba koje sam u nogavice sakrio, umalo na streljanju da završim", priča Cole.
