Izvor: Mondo, 12.Sep.2018, 11:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

U čast velikog uma: Salon Milutina Milankovića

Veliki naučnik Milutin Milanković dobio je danas svoj kutak u Rektoratu Univerziteta u Beogradu. Saznajte nešto o jednom od najvećih umova sveta, i zašto pravoslavni svet, ali ne i SPC, koristi njegov savršeni kalendar.

Na mestu gde i priliči, odmah do prelepe svečane sale Rektorata, otvoren je Salon Milutina Milankovia, sa velikim portretom i nešto nameštaja koje je koristio naučnik odavno priznat kao jedan od najumnijih ljudi koji je hodao Zemljom.

Astronom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Mondo << geofizičar, klimatolog, matematičar, inženjer pronalazač, doktor tehnike, univerzitetski profesor i književnik, rođen je u Dalju, u Hrvatskoj (tada Austro-Ugarska), 28. maja 1879.

Na poziv Jovana Cvijića, Mihaila Petrovića i Bogdana Gavrilovića, Milanković je napustio unosni posao u Beču i prihvatio mesto profesora primenjene matematike na Univerzitetu u Beogradu.

Milanković je samo uz pomoć papira i olovke matematički objasnio uzroke, nastanak i trajanje ledenih doba na Zemlji, dokazao vezu između nebeske mehanike i klime na Zemlji.

Svetska nauka ga je uvrstila među pet najvećih naučnika 20. veka, a NASA među 15 umova svih vremena koji su se bavili planetom.

Kada je 1909. došao u Beograd, živeo je u blizini hotela "Moskva", a potom u Profesorskoj koloniji u Ulici Ljube Stojanovića. Milanković je sam projektovao kuću, na njoj je danas spomen-ploča i u privatnom je vlasništvu.

Milanković je umro u Beogradu 12. decembra 1958, a osam godina kasnije ispunjena je njegova poslednja želja i njegovi posmrtni ostaci preneti su u rodni Dalj.

Još za života je svoju arhivu ostavio Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

"Medeni mesec" od pet godina

Pred početak Velikog rata (Prvio svetski rat) venčao se sa Hristinom Topuzović. Krenuli su brodom Dunavom na bračno putovanje - u Dalj, pa Beč, ali su Milankovića uhapsili u rodnom mestu i odveli u logor. Tek nakon intervencije mnogih uglednih ljudi, biće interniran u Peštu. Tamo mu je omogućeno da se bavi naukom, koristeći i biblioteku Mađarske akademije nauka. U Pešti će im se roditi i sin Vasilije. Nakon pet godina vratiće se u Srbiju, brodom "Gizela".

Doktorirao je 1904. na Velikoj tehničkoj školi u Beču i ubrzo je dobio posao u poznatoj bečkoj građevinskoj firmi, kod barona Pitela. Među prvim projektima koje je vodio bio je projekat kanalizacije i savskog kolektora u Beogradu.

Milanković od 1905. do 1909. radi kao građevinski inženjer u nekoliko bečkih firmi. Afirmaciju stiče kao projektant armirano-betonskih građevina, a projektovao je ili je učestvovao u projektu deset hidrocentrala.

Milanković je još kao mlad građevinski inženjer postao poznat u tehničkom svetu time što je izveo osnovne jednačine za određivanje armature betonskih nosača. Već na početku karijere, poverena mu je i izrada armirano-betonske konstrukcije jednog krila zgrade Tehničkog fakulteta u Beču.

Imao je šest priznatih građevinskih patenata, a na 25 objekata u Jugoslaviji, Austriji, Italiji, Mađarskoj i Rumuniji su primenjena njegova građevinska rešenja. Na mnogim projektima širom zemlje biće angažovan i po dolasku u Beograd 1909.

Svih 19 mostova na deonici pruge Niš-Knjaževac građeni su od armiranog betona po istom modelu. Time je državi uštedeo dosta novca, a tražio je da mu se plati samo 600 dinara za put do Beča. Međutim, počeo je Balkanski rat i za taj novac je kupio opremu. Sredinom dvadesetih godina radio je i velike hangare na svim vojnim aerodromima Kraljevine.

Tri godine pred smrt Milanković objavljuje rad "Vavilonski toranj moderne tehnike" koji odgovara na pitanje do kojih visina bismo se mogli popeti. Zamislio je građevinu sazidanu od betona, poluprečnika osnove 112,84 km i visine 21,646 km, a što predstavlja teorijsku granicu visine koja se zbog građevinske statike ne može prekoračiti. Toranj bi imao široku platformu na vrhu za meteorološku i astronomsku opservatoriju.

Rezultate svog rada objedinio je u delu "Kanon osunčavanja i njegova primena na problem ledenih doba".  Samo što je odštampan, Beograd je bombardovan 1941. Knjiga je nađena ispod ruševina i kasnije doštampana.

MILANKOVIĆEV KALENDAR - DOBAR ZA PRAVOSLAVNE ALI NE I SPC

Naš genijalni naučnik je pored ostalih ogromnih doprinosa tvorac je i do sada najpreciznijeg kalendara, kojeg je predložio u Carigradu (Konstantinopolju, danas Istanbulu), gde je maja 1923. godine održan Svepravoslavni kongres.

Njegov kalendar predstavlja zapravo reviziju Julijanskog kalendara. Gotovo je identičan Gregorijanskom uz jednu sjajnu korekciju. Naime, drugačije se određuje koja sekularna godina je prosta a koja prestupna.

Sekularne su one godine kojima se završavaju vekovi. Ili, one koje se završavaju sa dve nule.

Po Gregorijanskom kalendaru prestupne su samo one sekularne godine deljive sa 400.

Na primer, 2000. je bila prestupna ali 2100. biće prosta. Takođe, 2800. je prestupna...

Prema Milankovićevom kalendaru, svaka sekularna godina koja pri deljenju sa 9 daje ostatak 2 ili 6 je prestupna, a ostale sekularne godine su proste.

Na primer, 2000. je prestupna. 2100. je prosta. Ali, 2800. je prosta, za razliku od Gregorijanskog kalendara.

Dokazano je da Milankovićev kalendar odstupa oko 2,8 sekundi od današnje dužine trajanja srednje tropske godine, što je zaista impozantna preciznost. Naime, potrebno je da prođe preko 30.000 godina pa da ovaj kalendar odstupi samo za jedan dan!

Iako su na pomenutom kongresu u Carigradu svi predstavnici pravoslavnih crkava bili oduševljeni Milankovićevim predlogom, nisu svi prihvatili kalendar. Među njima i Srpska pravoslavna crkva, na čiji je predlog Milankovič i uradio i prezentovao kalendar.

"Evo vam ga savršen kalendar, radite šta hoćete"

Od Milankovića je zatraženo da napravi prepravke u svom kalendaru kako bi se datumi u već odštampanim kalendarima SPC za narednih nekoliko godina poklopili, odnosno da se prelaz na novi kalendar izvrši postepeno. Milanković je odbio da se povinuje ovom zahtevu, odgovorivši da na stolu imaju najtačniji kalendar na svetu, a da je na njima da ga prilagođavaju kako žele i rade s njim šta hoće, ali da onda to više neće biti ispravan kalendar. Problem, naravno, nije rešen do danas, a u međuvremenu Grci su, recimo, prešli na proslavu Božića 25. decembra, a ne 7. januara, baš kako je i predlagao Milanković.

Poznati astronom napravio je kalendar bazirajući ga na modelu računanja vremena profesora gimnazije Maksima Trpkovića. Inicijativa za promenu kalendara potekla je od vaseljenskog patrijarha Milentija IV koji je 1923. godine smatrao da je potrebno uspostaviti novo računanje vremena zbog velikog raskoraka u kalendarima hrišćanskih crkvi.

Milanković je sproveo obimna istraživanja i utvrdio je da julijanski kalendar, od kako je uspostavljen 325. godine u Nikeji, kasni po dan na svakih 128 godina. Zbog toga je na taj kalendar dodao 13 dana. Takođe, po Milankoviću svi meseci imaju po 30 dana osim februara sa 28 u prostoj odnosno 29 dana u prestupnoj godini.

Milankovićev kalendar tačniji je i od gregorijanskog računanja vremena koji kasni dan na svakih 3.280 godina.

Milankovićevo rešenje odmah su je prihvatila većina pravoslavnog sveta - Carigradska, Aleksandrijska, Antiohijska, Bugarska i Rumunska patrijaršija, kao i Atinska i Finska arhiepiskopija. Protiv su bili Srpska, Jerusalimska i Ruska pravoslavna crkva, koja nije ni imala predstavnika na saboru jer se još oporavljala od revolucije 1917. godine.

Razlozi za odbijanje su bili različiti, a pre svega zbog straha od potpune dominacije Zapadne nad Istočnom crkvom.

Postoje i nezvanični izvori iz tog vremena da je Crkva smatrala da tadašnji kralj Aleksandar Karađorđević želi da postane apsolutista, a da bi se prelaskom na novi, odnosno reformisani Julijanski kalendar ustvari udovoljilo katoličkim Hrvatima u novoj državi (koji se kao i sama država koristila gregorijansim kalendarom), za koje se tada smatralo da bi više trebalo da poštuju srpske praznike.

Nastavak na Mondo...