Izvor: Politika, 18.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Brzancu se s vukom u oči gledaju
Zabito srpsko selo u opštini Leposavić, u kome je preostalo još samo četrnaestoro ljudi, mahom staraca, svih ovih godina na meti je albanskih napadača
Brzance kod Leposavića – Na 25. kilometru jugoistočno od Leposavića, na nadmorskoj visini od 1.177 metara, u delu Borčanske visoravni smestilo se selo Brzance. Pomalo izlokanim seoskim putem do njega se stiže iz pravca naselja Sočanica, a jedino terensko vozilo ili nekada popularni "fića" može da stigne do >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zabitog, planinskog zaseoka u kojem živi samo 14 starih ljudi. Šezdesetih, selo je imalo 271 žitelja.
U 12 trošnih, i uglavnom slamom pokrivenih kuća, kako sami kažu, svoje poslednje dane broje stari iz roda Anđelkovića, Petrovića, Aleksića, Leventijevića, Miladinovića... Mnogi su starinom iz Crne Gore, Moračani, a neki kažu da su zaboravili mesto doseljenja jer su tu od davnina. U ovom selu, više zaseoku, magla se tek u podne diže, a s vukovima se u oči gledaju.
Ovde retko ko zalazi, a i oni koji žive u njemu možda tek jednom ili dva puta godišnje siđu do Sočanice, u najgorem slučaju kada treba da idu kod lekara ili da nešto prodaju na stočnoj pijaci odu u Leposavić, gde je najviše kupaca iz albanskih sela.
Povodom izgradnje puta od šest kilometara, od Borčana do Brzanca, priređeno je slavlje kojem su prisustvovali čelnici leposavićke opštine i visoki predstavnici Kfora. Drum su izgradili francusku vojnici, a finansirala ga je vlada njihove zemlje. Sva sreća je, kažu seljani, da je put sagrađen, jer bez toga teško da bi bila spasena šuma podno Kopaoničkih visova, koja je pre nekog vremena oko sela gorela.
Stradalo je tom prilikom više od 200 hektara sitnog rastinja, bukove i hrastove šume i četinara, a Brzančani sumnjaju da su požar podmetnuli Albanci iz Seljanca, sela mitrovačke opštine koje se graniči sa njima, ili pak oni iz Košutova, Šaljiske Bistrice ili a možda su, kažu, vatru podstakli Albanci iz Ceranjske Reke. Sva ta sela okružuju ovu šačicu preostalog onemoćalog srpskog življa, a za leđima su im i Albanci iz podujevačke opštine, koji kao i ovi iz neposrednog okruženja ne prezaju da ih svih ovih godina napadaju.
Vuk mu poklao 30 ovaca
Zatičemo Radoslava Petrovića, starinu od 82 godine u čistom, ali pohabanom odelu. Na glavi mu šajkača sa petokrakom. Veli nam je 1944. dobio od Peka Dapčevića, koji je tuda prolazio. Ratovao je, priča Radoslav, i na strani četnika, a posle i na strani partizana, jer to je tako, kako kaže, vreme bilo. Plače i priča o jadu koji ga je zadesio:
– Držao sam 50 ovaca. Evo, pre par noći upao vuk u košaru, u kojoj su i volovi bili povezani i poklao mi 30 što ovaca što jagnjadi. Samo ih je zaklao i tako preklane ostavio. Tek sam ujutro video da je jedno jagnje odneo. Da ne bi mog rođaka Radoja Petrovića, koji je čuo da kukam i naričem, tu bi se u košari ubio – priča Radoslav i jeca. Skrušio se Radoslav prilazi čelnicima opštine i veli da mu nije žao 2000 evra koliko računa da je šteta koja mu je pričinjena, već mu je žao muke, ali i ovaca jer je svakoj ime dao. Slušaju ga ovi iz opštine. Obećavaju. Sada su mu ostali samo volovi i dve krave, penziju nema i živi od nekakve socijalne pomoći.
Do njega je Dragomir Janković, 76-godišnjak, teši ga. Ali iskreno misli, a i glasno kaže da će bilo kakva pomoć Radoslavu da stigne. Dragomiru je žena trenutno u bolnici u Kragujevcu, ali on kao i skoro svi u Brzancu, živi od socijalne pomoći. Nigde nije radio. Veli s proleća i leti se i pozabavi, gajeći "malo pasulja i krompira i terajući tri krave i dva teleta na ispašu".
– Zimi je ovde najgore. Zapadne sneg od Mitrovdana, pa tako tera do Đurđevdana. Svi se sabijemo u kuće pored furune, a polegamo s prvim mrakom. Ovde nema televizora, samo poneki tranzistor na baterije. A samo jedan čovek u selu ima mobilni telefon. Legnemo pa je pitanje da li ćemo i da osvanemo. Sve sami starci i babe – kazuje Dragomir žaleći se da je ovog leta sve "utulio grad i suša". Priča da je zajedno sa hrabrim momcima iz Civilne zaštite gasio požar, branio sve ove kuće pod slamom i obore sa stokom.
– Mislili su da će plamen i nas da proguta – priča Dragomir dok sunce visoko na nebu peče i prži i "tuli" ne samo bašte već i livade koje već godinama nema ko da kosi.
I Krsman Petrović, penzioner starotrškog rudnika, jada se na nevolju, ali više na samoću u ovoj zabiti. Deca su mu u Kragujevcu ali veli, "eto imam sreće pa mi je baba još živa".
Izbegao albanski kuršum
Najmlađi u selu je Radoje Petrović, kojem su 44 godine i živi sa majkom. Nekada je radio u Kragujevcu, u "Zastavi", ali se vratio u Brzance, a, veli, po svoj prilici ostaće neoženjen.
– Niko neće u selo. Ni u ona što su niže, bliža putu, a kamoli ovde u ovu nedođiju – kaže Radoje na koga su Šiptari pucali sa samo par stotina metara od sela.
– Pobegao sam kuršumu – šeretski dodaje dok mu se u pogledu koji luta po Borčanskim visovima ogleda seta. Veli da ima para, ali da ne zna gde će da ih potroši. Dole do Sočanice, priča, daleko je, a i kako bi išao tamo kad treba da hrani stoku, da radi u bašti, da pokosi bar neku livadu, a i pride od Šiptara strahuje.
Dok se podne privodi kraju, napuštamo Brzance sa svim obećanjima koje su opštinari njima dali. Prolazimo kroz Borčane, po površini najveće selo u leposavićkoj opštini. Nekada je ovde živelo oko 500 Srba a sada tek toliko kažu "da se pleme ne zatre". I oni, kao i ovi iz Brzanca, s vukovima se druže, a okupe se samo za praznik, kao onda za Malu svetu Petku, ispred seoske crkve. Nema ni u Borčanu više okupljanja pred školom, jer je pre 15 godina i poslednji đak iz nje izašao. Novu školu planiraju za Planinarski dom, a svojevremeno su staru školu prodali za ondašnjih – 200 maraka.
Biljana Radomirović
[objavljeno: 18.08.2007.]
