Izvor: Blic, 14.Feb.2014, 22:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svetislav Basara: Presudili smo sebi za sva vremena
Pucajući Đinđiću u srce, Srbija je sama sebi pucala u slepoočnicu, sama je sebi prosula mozak, napisao je Svetislav Basara u svom najnovijem romanu „Gnusoba“.
Razgovor sa čuvenim piscem rađen je u kasnim popodnevnim satima 12. februara, pred početak promocije koju je upriličio njegov izdavač „Laguna“, a na kojoj je, između ostalog, bilo reči o tome da je „Gnusoba“ dijagnostički spis, karikatura, bespoštedna satira, da su likovi Mandarić i Masleša deo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << političke psihopatologije naše realnosti...
Zašto naslov „Gnusoba“?
- A što da ne?
Pa, baš je suptilno...
- Za koga je, i suptilno je.
Kad vi kažete.
- Istina, ta reč se retko koristi. Izvadio sam je iz rečničkog naftalina.
Zbog čega?
- Moji naslovi nisu poetički ni politički program. Knjiga mora da ima naslov... a radnja ima veze s gnusobom.
Idiote, đubre, ološu, fukaro, impotentno đubre...
„Ovo nije istorija ni politički program. To je roman, na ivici ali roman. Treba naglasiti da sam i ja tokom devedesetih godina bio umešan u stvari o kojima se ovde govori, budući da sam lično poznavao većinu persona dramatis i da sam emotivno vezan za neke stvari. Posle deset godina od streljanja Đinđića, jednostavno sam osetio potrebu da se stavim na jednu stranu i da onima koje mrzim kažem: idiote, đubre, ološu, fukaro, impotentno đubre... a da s ljudima koje volim podelim mišljenje ili vino. I to je to. Najpre raščišćavam zbrku u svojoj glavi“, rekao je na predstavljanju svoje knjige Svetislav Basara.
Radnja ima veze i s nama?
- Pa, mi smo ogrezli u gnusobi.
Glavni likovi Mandarić i Masleša...
- Jedan od njih sam ja, drugi je pačvork sastavljen od nekolicine mojih prijatelja, a ostali junaci su stvarne ličnosti iz našeg političkog i kulturnog života, samo su malo imena promenjena. Kol‘ko da ne kvare pripovedanje.
Kako ste pisali o sebi, možda nežnije nego o ostalima?
- Pošteno. Kao i o drugima.
I kakav je taj lik?
- Ambivalentan. Koga zanima više, nek pročita knjigu.
A drugi, čega je prototip?
- Prototip srpskog ludila. Čovek oboleo od bipolarnog poremećaja. A to je bolest od koje boluje 99 odsto Srba. Unosi komplikacije u percepciju realnosti, donosi nagle promene raspoloženja, smrtonosne odluke...
Mesto u romanu ima i Zoran Đinđić?
- Naravno. Njemu je na izvestan način i posvećena knjiga. Zapravo i odlučio sam da pišem knjigu kada sam pogledao jedan film o okolnostima koje su dovele do atentata na Zorana Đinđića. U to vreme nisam bio u zemlji tako da su mi promakli neki od pravih uvida, određene informacije... Dakle, video sam šta sam video, smučilo mi se i napisao sam knjigu.
I, kako vidite ubistvo Đinđića?
- Kao zlatno doba srpskog pokvarenjaštva. Jedan od najžešćih vrhunaca. Streljanjem Đinđića, Srbija je sebi presudila za sva vremena.
Da prokomentarišemo sadašnji društveni, politički momenat?
- Neću.
Sledeći roman ili knjiga?
- Ništa se ne zna.
Da spomenemo vaš intervju s vicepremijerom Vučićem, o kojem je bilo mnogo reči?
- Zašto je bilo mnogo reči. Ja sam, između ostalog, novinar i bivši političar, ne znam zašto se narod čudi.
Stiče se utisak da ste bili previše susretljivi, da ne kažem snishodljivi?
- Nije tačno. Isto sam tako razgovarao i s Borisom Tadićem. Jedan ozbiljan čovek ne sme sebe da dovede u poziciju tabloidnog novinara. I s Tadićem i s Vučićem razgovor je vođen o strateškim i političkim temama.
Najčitanije SADA:
