Izvor: B92, 18.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svedočenje o seksualnom nasilju
Hag -- Haško tužilaštvo izvelo Dževahiru Rahmani, kao prvu svedokinju koja govori o seksualnom nasilju na Kosovu nad Albankama 1999.
Dževahire Rahmani je izjavila da je osam žena, uključujući njenu majku, nestalo pošto su ih u selu Ćirez, na području Vučitrna, krajem marta 1999. odveli pripadnici srpskih snaga. Njihova tela sa tragovima seksualnog nasilja pronađena su u jednom bunaru u selu, rekla je Dževahira Rahmani. Ona je izjavila da je po izgledu i uznemirenosti >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << drugih žena zaključila da su mnoge bile silovane.
Oni su, u pet tačaka, optuženi za progon, prisilno premeštanje i ubistvo oko 800.000 Albanaca sa Kosova u prvih šest meseci 1999. godine i, prema navodima optužnice, činili su zločinačko udruženje čiji je cilj bila promena etničke slike Kosova.
Uz bivšeg predsednika Srbije Milana Milutinovića, optuženi su bivši potpredsednik Savezne vlade Nikola Šainović, nekadašnji načelnici Generalštaba Dragoljub Ojdanić i Nebojša Pavković, bivši komandant Prištinskog korpusa Vladimir Lazarević i penzionisani general policije Sreten Lukić.
Svedokinja: Policija je pucala na mene
U nastavku suđenja svedokinja optužbe Sadije Sadiku izjavila je da su je u maju 1999. ranili srpski policajci i da je od tada nepokretna.
Sadiku (27) opisala je, sedeći u invalidskim kolicima, da je policija 14. aprila 1999. upala u njeno selo Žabar kod Kosovske Mitrovice i proterala albanske meštane, spaljujući kuće. "Uperili su oružje u nas i rekli da za pet minuta moramo da odemo iz kuće i sa Kosova", posvedočila je ona, precizirajući da je sa porodicom u koloni od 8.000 albanskih civila hodala dve noći i dva dana do Kline.
Policija im je, po njenim rečima, naredila da u selu Zablaće uđu u napuštene albanske kuće, gde su proveli tri nedelje bez dovoljno hrane. "Ja sam 6. maja 1999. ujutro izašla sa prijateljicama da tražimo hranu, krompire... Pri povratku, sele smo da se odmorimo jer je džak bio težak... Kad sam se sagnula da ponovo uzmem džak, osetila sam bol u leđima i pala sam... Nisam znala šta se događa, ali sam videla krv i ranu na grudima... Počela sam da zapomažem, ali kada su videli da se pomeram, policajci su ponovo pucali na mene", izjavila je Sadikuova.
Prema njenim rečima, pola sata niko nije mogao da joj priđe zbog vatre koju su otvarali policajci, a zatim su iz kuće istrčale njene sestre i unele je. Bez neophodne medicinske nege, porodica ju je zatim prenela u obližnje selo Zahoć, a 12. maja su preko Dečana prešli u Albaniju, zajedno sa drugim albanskim izbeglicama. Srpski policajci na granici izbeglicama oduzimali lične dokumente i spaljivali ih, napomenula je svedokinja.
Sadikuova je izjavila da je odmah preneta u bolnicu u Tirani, a početkom jula i u vojnu bolnicu u Nemačkoj. Od tada je imala 10 operacija, a prema njenim rečima, posle svedočenja će biti podvrgnuta i još jednoj.
Tokom unakrsnog ispitivanja, branioci generala Lazarevića i Lukića ukazivali su na nepodudarnosti u više izjava svedokinje o datumu kada je ranjena, ali je Sadikuova ostala pri iskazu da ju je ranila srpska policija 6. maja 1999.
Lukićev advokat Dejan Ivetić sugerisao je da svedokinja nije mogla videti da je na nju pucala policija. Sadikuova je odgovorila da je pre nego što je pucano na nju videla više policajaca u pravcu iz kojeg je otvorena vatra. "Bila sam okrenuta leđima kada je pucano i nisam mogla da vidim ko je pucao", precizirala je ona.
Na ponovljeno pitanje da li je videla ko je pucao na nju, ona je odgovorila: "Da, policija iz dvorišta crkve... Kada sam pala, mogla sam da vidim kako se puca iz pravca u kojem je policija bila".
.jpg)
