Izvor: B92, 04.Jun.2018, 18:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Srpski novinar: Proveo sam 41 dan u zarobljeništvu OVK...

Novinar Nebojša Radošević se za VICE Srbija prisetio 1998. godine, kada je 41 dan proveo u zarobljeništvu terorističke OVK.

Nebojša je otet u oktobru '98, u danima kada je Srbija za dlaku izbegla bombardovanje NATO snaga, posle žestokih ratnih dejstava u avgustu i ofanzive srpskih snaga bezbednosti na celoj teritoriji pokrajine.

Nakon dolaska Vilijama Vokera kao šefa Verifikacione misije OEBS-a, dolazi do ekspresnog povratka albanskih pobunjenika na drumove i >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << punktove širom Kosova.

“Bio je 18.oktobar, a pošto je mojoj ženi sutradan bio rođendan, izašao sam u grad da joj kupim poklon. Inače tog dana nije trebalo ni da radim, iako sam znao da stiže prva delegacija OEBS-a prema mirovnom sporazumu koji je potpisao Milošević. Ipak sam odlučio da pravim kolegi foto-reporteru Kići Dobričiću društvo na zadatku. Išli smo da aerodroma, ali je OEBS delegacija kasnila. Pošto je baš tada počelo povlačenje vojske i policije sa terena u kasarne, odlučili smo da obiđemo rejon prištinskog aerodroma i snimimo gde se sada nalazi policija. Bilo začuđujuće mirno na Kosovu tih dana, tih prvih dana nakon sporazuma. Ispostavilo se da smo se malo zaneli u vožnji službenom jugo floridom i na putu ka selu Sedlare naleteli na veću grupu uniformisanih Albanaca. Njih 15 je stajalo pored puta sa puškama, zaustavili su nas, legitimisali. Ispitivali su nas na srpskom jeziku i ponašali dosta pristojno. Izveli su nas iz kola, sklonili sa puta i vezali nam ruke i oči. Ubrzo su nas stavili u auto i odvezli u to selo Sedlare koje petnaestak kilometara od centra Prištine. Ukupno smo bili zarobljeni 41 dan, od čega 20 dana u tom selu. Prvih 10 dana smo bili u odvojenim sobama, u napuštenoj zgradi Doma zdravlja, nakon čega su nas spojili u istu sobu“, naveo je Radošević.

Kaže i da je bio uplašen, ali i miran jer je shvatio da je nastupilo primirje, da postoji politički sporazum, te da nikome ne ide u prilog da dvoje novinara strada.

“Na kraju se ispostavilo da je tako i bilo. Da je bio neki drugi trenutak otmice, pitanje je kako bi se sve završilo. Pored primirja, stvar koja mi je možda i najviše spasila glavu je moje prezime, odnosno moj otac Dragan Radošević. Još prvog dana kada mi je u tom selu lokalni albanski komandat uzeo ličnu kartu, prvo što je pitao bilo je – 'Šta je tebi Dragan Radošević?' Ja sam odgovorio da mi je to otac, a on – 'Ti, Radoševiću, nemoj ništa da se sekiraš'. Moj otac je bio legendarni fudbaler, kapiten Prištine, a kasnije i trener tog kluba. Bio je jako poštovan i voljen i kod Srba i kod Albanaca“, istakao je Radošević.

Ipak, nije prošao bez torture.

“Četvrtog dana je upala kod nas jedna ekipa od njih četiri-pet, sa jednim od komandanata OVK. Ne bih sad mogao da ih prepoznam, jer u tom trenutku već nisam imao ni naočare. Taj glavni je ušao u sobu, vrlo agresivno, vikao je, strpao mi je cev od Tompsona u usta, pa stavio na oko, pa opet u usta…terao me da vičem UČK pokazujući na grb na uniformi. Malo je reći da je bilo to sve neprijatno. Svašta mi je prošlo kroz glavu, čak sam pomislio u jednom trenutku pomislio – Hajde, opali čoveče, bolje i to, nego da me kolješ. Onda se odjednom smirio, nasmejao, pitao me kako sam, da li me neko dira, ostavio mi cigarete i izađe. Čuo sam ga da je potom ispred pričao sa nekim na srpskom, ali ne znam sa kim. I ode. Posle par dana dobili smo čistu garderobu i cigarete što su nam poslali porodice preko Međunarodnog crvenog krsta. I to mi je bio znak da se oko nas nešto dešava“, naveo je Radošević.

Opširnije na VICE Srbija.

Nastavak na B92...