Izvor: Blic, 14.Jun.2013, 08:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srce za decu: Četvoro Živkovića čezne za hranom, odećom, igračkama
U staroj neomalterisanoj kući, u selu Zlatari kod Ćelijskog jezera, Aleksa (6), Nikola (4), Aleksandra (2) i jednogodišnja Sonja maštaju da se više ne tiskaju u jednoj sobi, da svako ima svoj krevet i da zimi ne moraju da stavljaju stare krpe i čerge na prozore kako bi zaustavili hladni severac. Nemaju ni najosnovnije uslove za normalan život: Porodica Živković
Slobodan (32) i Olivera (25) Živković podižu četvoro mališana od 10.000 dinara roditeljskog dodatka. Deca >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << čeznu za hranom, odećom, igračkama...
- Volim da trčim i skačem sa bratom i sestrama, ali mi roditelji brane. Plaše se da ne propadnemo u podrum i povredimo se. Ponekad noću sanjam kako propadam kroz veliku rupu i onda me je strah pa plačem. Tako probudim Nikolu i sestre pa i oni plaču - priča Aleksa.
Živkovićima je najteže zimi, kada okuju sneg i led. Rasušeni prozori su slaba brana vetru, pa Slobodan na okna kači čerge i prekrivače da malo utopli sobu, ali od toga je slaba vajda. Od starog kazana za bojler sklepao je peć kako bi se deca ugrejala.
Nikola mora na operaciju srca
Olivera i Slobodan strahuju i za zdravlje četvorogodišnjeg Nikole kojem je u osmom danu života urađena kateterizacija srca, a sa godinu dana i hirurški zahvat na otvorenom srcu. "Lekari su nam objasnili da su leva srčana komora i pretkomora počele da se suše. Išli smo na pregled u Beograd i sada čekamo da ga pozovu sa klinike u Tiršovoj gde bi trebalo da ga operišu. Plašimo se kako će sve da se završi", kažu Slobodan i Olivera.
Aleksa i Nikola spavaju u rasklimatanom krevetu, Saška sa roditeljima na ofucanom dvosedu, a Sonja u krevecu. Aleksandra i Sonja su suviše male da rečima iskažu šta ih tišti, šta bi želele, ali njihovi tužni pogledi mnogo toga govore.
Aleksa će na jesen u predškolsko, a prva slova ispisuje u raskupusanoj sveščici. Drugari mu zbog siromaštva i udaljenosti kuće retko dolaze, a želeo bi da ima iste igračke kao i oni.
- Voleo bih da imam kompjuter, kao moj drugar Dušan koji igra igrice, i vozi kamion na njemu - otkriva nam svoju želju Aleksa.
Da bi prehranio decu, otac Slobodan ide u nadnicu. Za 1.200 dinara od sedam ujutro do mrklog mraka motornom testerom radi po šumi, kopa kanale, meša i nosi malter... Muka je zimi kada nema sezonskih poslova...
Ljubimica Srebra ih i hrani i razonodi
- Ja obožavam mleko i sir od naše koze Srebre, a Nikola voli salamu kada je mama kupi, mada je to retko. Volimo i sladoled. Tata nas časti kada mu plate na poslu. Leti beremo šumsko voće po vrzinama jer nam za to ne trebaju pare - poverava se Aleksa.
Sva odeća koju nose četvoro malih Živkovića je od druge dece. Nešto su dobili kao poklon od rođaka iz Aleksandrovca i komšija, a često im pomaže i učitelj Dejan Čolić. Sa obućom je već teže jer im nožice brzo rastu pa uglavnom nose patike i patofne kroz koje im proviruju prstići. Najveći teret u porodici je na leđima majke Olivere koja od jutra do večeri sprema obroke, pere veš, radi u bašti, namiruje stoku i živinu...
Nikola, Aleksandra i mama Olivera
- Najviše mi nedostaje mašina za pranje veša jer sve perem ručno. Vodu ugrejem na šporetu pa onda perem u koritu. U tom koritu ih i kupam. Vodu za piće nosimo u kantama od deset litara iz komšiluka. Imamo ispred kuće bunar, ali su nam tražili 80 evra da ga očiste pošto je voda zagađena. Ponekad imam osećaj da su mi se od tereta ruke otegle do zemlje - vajka se Olivera.
Najčitanije SADA:
