Izvor: Kurir, 18.Mar.2014, 12:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbin raznosi pice Eskimima na Aljasci!
Aleksandar Joksić retko ko napušta grad bez naoružanja, jer može da se nađe oči u oči sa belim polarnim medvedom
SEVER - Aleksandar Joksić (25), koji je završio fakultet za ekonomiju, finansije i administraciju, prvi put je otišao u Ameriku pre tri godine kako bi zaradio nešto novca. Radio je kao raznosač pica, ali je onda rešio da ušteđevinu uloži u taj posao i tako protekle godine otišao na Aljasku kako bi započeo svoj posao. Postao je suvlasnik "East >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << coast" picerije u najsevernijem gradu Aljaske - Barovu.
"Rodom sam iz Gornjeg Milanovca, ali sam dugo živeo u Beogradu. Iako sam zarađivao dovoljno i kao raznosač pica, rešio sam da uradim nešto više. U oktobru prošle godine postao sam suvlasnik restorana, dok drugu polovinu drži čovek koji je takođe došao iz Srbije, ali davne 1985. godine. Mnogi se čude kako mogu da živim ovde, ali ja sam zadovoljan", kaže Aleksandar koji sada živi u gradu u kojem zima traje neverovatnih devet meseci godišnje.
Aleksandar, koji je stekao pravo na boravak kao investitor, globalno poznatoj televiziji “Diskaveri” zapao je za oko tokom snimanja dokumentaraca o ovom gradu. Ne zbog pice, ne zbog restorana i porekla - već zbog automobila.
Mesto u kojem živi je jedno od najsevernijih naseljenih gradova na svetu, ali je poznat i po bogatstvu. Tamo uglavnom žive Eskimi, a ovo područje bogato je naftom. Kako on tvrdi, brzo se navikao na “uslove” u ovom gradu, ali ipak priznaje da mu nedostaje vožnja motorom, što je tamo gotovo nemoguće.
"Ovde imamo više sunca nego u Srbiji, pošto imamo šest meseci totalnog dana. Oni koji poznaju geografiju znaju da je Aljaska površinom veća od Evrope, ali ipak, ovde živi oko 600.000 stanovnika. Kad sam došao prvi put, nije mi se svidelo, ali kad sam shvatio da nije trenutak da gradim karijeru u Srbiji, vratio sam se i ne kajem se", priča Aleksandar kome je ostao još samo jedan ispit da završi master studije. V
"Mlad sam, ali ovde to ne znači puno. Niko vas neće diskriminisati zbog godina, jezika ili zemlje iz koje dolazite. Voleo bih da proširimo posao. Iskreno, povratak u zemlju je uvek opcija jer mi, pre svega, nedostaje moja porodica, ali sve u svoje vreme", priča Aleksandar.
