Izvor: Radio Slobodna Evropa, 26.Sep.2014, 10:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rudari u Srbiji nebezbedni i poniženi
Spasilačke čete Rudnika Rembas i rudari, ni posle tri dana intenzivnog rada, još nisu stigli do kopača Željka Miletića koji je zatrpan u utorak u jutru u 8,30 sati u jami Strmosten. Spasioci pokušavaju da sa novom metodom podgrađivanja stignu do zatrpanog rudara, ali se i dalje sporo napreduje jer se vodi računa o bezbednosti spasioca i rudara koji raščišćavaju zatrpane podzemne hodnike.
Nebojša Milenković, predsednik Sindikata rudnika Rembas kaže za Radio Slobodna >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Slobodna Evropa << Evropa da su ovakve nesreće posledica tehničko tehnološke zaostalosti rudnika sa podzemnom eksploatacijom zbog čega je i njihova bezbednost prilično diskutabilna.
„Generalno, bezbednost rada u rudnicima je, da kažem, na nekom niskom nivou zbog toga što se 50 godina, ništa ne ulaže u modernizaciju rudnika i osavremenjavanje proizvodnje. Rudari rade uglavnom manuelno, sve je to težak fizički rad i država kao naš vlasnik i osnivač bi trebala već jednom da reši taj problem i da uloži neka sredstva u modernizaciju rudnika“, kaže Milenković.
On kaže da bi se modernizacijom rudnika i osavremenjavanjem proizodnje povećala i bezbednost rudara i obezbedli znatno humaniji uslovi rada u podzemnim oknima.
„Prvenstveno, došlo bi do humanizacije rada što je veoma bitno jer su ljudi zaista sada u situaciji da 80 odsto posla rade manuelno. Mi smo pre nekih tridesetak godina imali najsavremenije mašine za otkopavanje uglja u bivšoj Jugoslaviji. Međutim one više nisu u funkciji i ništa drugo nije nabavljeno zbog čega dolazi do ovakvih slučajeva“, kaže sagovornik Radija Slobodna Evropa.
Međutim, država za to nema novca, pa rudari i dalje rade u veoma teškim i nehumanim uslovima, a rudnici često imaju problema i sa nabavkom osnovne zaštitne opreme i potrebnog repromaterijala.
„Naše jame su na dubini od 150 do 400 metara pod zemljom. Postoje zaštitna sredstva, ali ima povremenih problema u realizaciji tendera, jer novi Zakon o javnim nasbavkama dozvoljava da učesnici mogu da se žale, ako nisu zadovoljni što nisu prošli na tenderu, pa mi dođemo u situaciju da ne možemo da nabavimo ni repromaterijal i opremu, ni ostale stvari koje su veoma bitne za normalno funkcionisanje rudnika“, kaže on.
Uprkos, brojnim problemima i opasnostima koje prate rad u podzemnim rudnicima, rudari retko menjaju svoj posao, jer prema navodima našeg sagovornika i nemaju neku bolju alternativu za kakvu takvu zaradu i izdržavanje svojih porodica.
„Ljudi koji svakodnevno rizikuju svoje živote izdržavaju svoje porodice od tih zarada iako na žalost, ne da nisu plaćeni adekvatno nego su i poniženi zaradama. Rudar kada počinje da radi ima platu od 37.000 dinara. Ako samo toliko vredi posao na dubini od 150 metara ispod zemlje, i ako je to adekvatna nagrada, onda nešto sa ovom državom nije u redu. Ipak, i ta zarada je motivacija za rad u rudniku, jer ljudi i nemaju neku alternativu. U svim ovim opštinama u pasivnim krajevima jedino rudnici rade i jedino još u njima ima posla“, zaključuje Milenković.
Nastavak na Radio Slobodna Evropa...
