Izvor: Politika, 22.Jun.2013, 22:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preminuo Milorad Mišković, baletski umetnik
Spustila se zavesa na jedan izuzetan umetnički život. Nema više „Princa igre”, ni „Najdivnijeg cveta Pariza”, kako su nekadu svetu zvali našeg Milorada Miškovića.Iz beogradske fondacije sa njegovim imenom juče su saopštili da je naš najveći baletski umetnik preminuo u petak, u bolnici u Nici, u 86. godini života.
Pretesan je prostor dnevnih novina da se u njemu do kraja ispiše sve ono najznačajnije u biografiji umetnika kakva je bio Milorad Mišković. Rođen u Valjevu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << on je veći deo detinjstva proveo u Beogradu. Prvo poznanstvo sa scenom desilo mu se u tada čuvenom dečjem pozorištu „Roda”, gde je bio mali koji peva, svira klavir, violinu i sanja da jednom postane glumac. S godinama promenio se i taj san: zaveden igrom na časovima legendarne Nine Kirsanove, krenuo je putevima koji su ga vodili ka velikoj baletskoj pozornici. Već sa 16 godina, on je u Beogradskom baletu. Mada ne baš sasvim propisno. Držeći se „zakona” svoga srca, ovaj momak slagao je da je punoletan, čak i falsifikovao dokument, samo da bi ga primili u Narodno pozorište.
I dalje..., njegova baletska priča teče kao na filmu. Godine 1946. jedna naša velika umetnička „reprezentacija” poslata je, u strogom armijskom aranžmanu, u Pariz da održi koncert u palati Šajo. Sa tog uspešnog gostovanja u zemlji saveznika, kako se tada obično govorilo, iz Grada svetlosti nije se vratio mladi, lepi igrač Mišković. U taj beg, doduše, nije se upustio sam. U dubokoj noći, iz spavaonice, velike poput onih vojničkih, sa stotinak kreveta, njih dvoje iskrali su se iz svojih postelja i tiho, na prstima, napustili prostoriju. Koleginica je predložila da idu u hotel, gde im je mesto već rezervisao njen otac general–emigrant, ali Mišković se, ipak, radije opredelio za varijantu umetničke emigracije. Krenuo je svojim putem – pravo u stanicu metroa. Međutim, kapija je već bila zaključana i jutro je dočekao dremajući na klupi u parku.
Ali, već sutradan, kao malo iskusniji Parižanin, on naveče na vreme stiže u metro na počinak. Ipak, to noćno carstvo klošara brzo je napustio. Primljen je na audiciji u Teatru Šanzelize, a sa beogradskim preporukama odlazi i u čuveni studio Vaker, kod Olge Preobraženske, tada možda najvećeg baletskog pedagoga na svetu.
U Parizu je, nema sumnje, Mišković našao svojutrijumfalnu kapiju igre. Pozivi stižu i iz Londona, i sa drugih strana, putujesvetom, vraća se u Pariz, a kroz tu veliku igračku priču redom promiču sjajna imena partnerki: Alisija Markova, Ivet Šovire, Karla Frači, Žanin Šara, Rozela Hajtauer... Bilo mu je samo 25 godina kada je osnovao i sopstvenu trupu. Postojala je 12 godina i na ta pariska vrata zakucali su mnogi poznati beogradski i jugoslovenski igrači. Moglo bi se reći da je bio i ambasador igre zemlje na čiji je pasošon izgubio pravo. Povratiće ga tek posle 16 godina (dao mu ga je naš tadašnji ambasador, a nekad i direktor „Politike”, Mita Miljković) i, kao jedan pravi Srbin i „Princ igre”, govorio je u šali, u belom „bjuiku” stigao je u Beograd. I ponovo je zaigrao na sceni svoje mladosti – u Narodnom pozorištu. Našu publiku on je oduševljavao u „Romeu i Juliji”, „Žizeli”, „Huanu od Carise” Dimitrija Parlića i u „Sidu”, kojim se predstavio i kao koreograf.
Kada je Milorad Mišković rekao zbogom sceni, nije to bilo i zbogom igri. On je dugo radio za Unesko, čije je sedište u Parizu. Dva mandata bio je na čelu Savet za igru Uneska, a potom je proglašen za njihovog doživotnog počasnog predsednika.
Iz Fondacije Milorada Miškovića saopšteno je i da će se kremacija obaviti u Francuskoj, da bi kasnije njegova urna bila prebačena u Beograd.
M.Š.
objavljeno: 23.06.2013
.jpg)
