Izvor: Vesti-online.com, 10.Avg.2013, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravda za Kimija
Neverovatno je, ali istinito: pokojna čelična lejdi Tačerka izgleda da je imala veća jajca od srpskog ministra policije, muškog pola. Jer, Margaret je jednim potezom sasekla huliganizam, tako popularan u Engleskoj, koji je odnosio desetine života dok ih drastičnim kaznama nije saterala gde im je mesto: u mišju rupu.
Milan Jovanović
A, kod nas, Kimi Radisavljević, dobri komšija muftije Jusufspahića, preskače ogradu, prilazi grešnom Marku Šćepoviću i skida >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << mu kapitensku traku s ruke, jer je, kaže, nije zaslužio.
Policija i redari ponizno klimoglave, dobro veče gosn Kimi, kako ste, šta ima, kako familija, ako, ako, skinite mu tu traku, drvo jedno, j... ga i ko ga doveo u Partizan, fala bogu da neko ima petlju da ga postavi gde mu je mesto...
Jer, Kimi je car, kralj, prvak u skoku u dalj, za šta je bio kriv, to je odležao, on je punopravni član našeg uglednog društva, šef Alkatraza, humanitarne navijačke grupe koja u slobodno vreme brani splavove od previše zanesenih rakijom i turbo muzikom.
Slično kao i g. Uroš Mišić, poznat po prženju žandarma koji se na autonomnim i nezavisnim Zvezdinim tribinama, gle drskosti, pojavio u civilu, takorekuć inkognito, odakle mu pravo da krši suverenitet Delija, u ono netolerantno vreme pre Tadića i Vučića zvanih Cigani.
Bejahu išarane beogradske fasade znamenitim pokličom "Pravda za Uroša!", podržaše ga i braća Grobari koji se nepokolebljivo drže pogrebničkog nadimka, šta fali, pa i predsednik se time bavio, ko Grobarima opsuje majku ili, ne daj bože, nekog od njih da na sud, udario je lično na Tomu.
Ruku na srce, bolje je posaditi bukvu u šesnaesterac, nego staviti pomenutog Šćepovića, dečko se u šumi ne bi razlikovao od ostalog listopadnog drveća, ali šta da se radi? Da kolektivno preskočimo ogradu, naložimo vatru i spalimo ga đuture sa gaćama, cirkonima na zubima i takođe već pomenutom trakom?
Zakon, bar su nas tako učili u školi, a i kasnije, i služi zato da ne možemo da radimo šta nam se i kako digne. Psuj, vređaj, pa nisi džaba platio kartu, ali zakoračiš li na zeleni pravougaonik gde se u slavu najvažnije sporedne stvari na svetu kotrlja bubamara (omiljena rečenica raspevanih sportskih komentatora) - omastio si rešetke po kratkom postupku.
Još ako uz to poželiš da malo počupaš uši tebi antipatičnom igraču, eto ti otežavajuće okolnosti, a onda se u mardelju pitaj gde ti je pamet bila.
Tako bi to trebalo da bude, jašta, ali nije ti ovo, brajko, Engleska, ovo je Srbija, gde mladi fudbaleri nose majice na kojima piše "SRBI LUDACI, EVROPSKI PRVACI", a titulu slave daveći se u alkoholu na već pomenutim splavovima, gde za svakim stolom sedi po najmanje 20 do 30 godina robije.
Ivan Ergić, naše dete iz Švajcarske, koji se ni u kom slučaju ne uklapa u šemu prosečnog fudbalera, jer je bliži filozofu nego goniču lopte po zelenom tepihu, ukratko je secirao problem našeg sporta: svaki mladić sanja Zvezdu ili Partizan ne da bi se proslavio na terenu, već da bi, ušuškan u naručju krimosa i menadžera (tanka je linija koja te dve struke razdvaja) mogao nekažnjeno da šamara po kafanama.
Da bude kobajagi opasan tip, jer bi bez podrške sumnjivih njuški teško ostao na krivim nogicama posle jednog šamara.
Takav polusvet, debelo plaćen nizašta, uzdignut je na nivo božanstva, sve dok se ne zameri zaslepljenoj rulji koja ne prašta. Onda na scenu stupa Kimi, moderni navijački Robin Hud koji otima kapitenske trake i zadovoljava kosmičku pravdu.
Onaj preprženi žandarm i dalje leči nepovratno uništene živce, a Uroš uživa u blagodetima pravde koja se zove kolektivna amnestija. Povremeno nekog, sa ortacima naravno, istambura, čisto da ostane u formi pre nego što se ponovo popne na tribine kao heroj koji je pobedio zakon.
I Ivicu. I državu.
Nastavak na Vesti-online.com...
