Izvor: Vesti-online.com, 07.Avg.2016, 08:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pomama zvana Pokemon Go (2): Zombiji šetaju ulicama

Pokemon je drukčija od svih igrica koje su do sada postojale. Za razliku od prethodnih generacija igrica, ova je prva uspela da integriše stvarnost sa fiktivnim likovima. A kada se pojavi nešto što je toliko novo, ljudi postanu veoma radoznali, pogotovo što je igrica besplatna.

Tome doprinosi i to što ljudi viđaju druge igrače kako hodaju zureći u telefon, tako da se pobudi želja za probanjem, a onda igrica uradi svoje, objašnjava najnoviju planetarnu zarazu psihoterapeut >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << dr Zoran Milivojević.

U čemu je opasnost ove igrice?

- Kada se igra u sobi, u fotelji, osoba se nalazi u sigurnom okruženju. Ali kada se izađe u svet, na ulicu, tamo vrebaju razne opasnosti. Stvarni svet je potencijalno opasan ako nismo pažljivi. Počevši od prelaska ulice. Ali, glavna opasnost od ove igrice je u tome što zahteva podeljenu pažnju. To znači da osoba treba da bude u kontaktu sa stvarnim svetom kojim se kreće, ali i s ekranom koji pokazuje Pokemone. U stvari, podeljena pažnja ne postoji u tom smislu, već osoba mora stalno da svoju pažnju prebacuje sa ekrana na stvarnost, pa ponovo na ekran, pa ponovo na stvarnost i tako u krug. I tu je problem jer se dekoncentriše i ne obraća pažnju na promene u okruženju, zbog čega može da nastrada. Kada se osoba kreće i sluša muziku, to nije toliki problem jer je u vizuelnom kontaktu sa sredinom, ali kada zuri u ekran i kreće se, to je rizično. Dakle, pravi uzrok nesreća koje se događaju jeste dekoncentrisanost do koje dolazi zbog prirode igre.

Pomama zvana Pokemon Go (1): Beg u virtuelno ludilo

Koje grupe su najugroženije?

- Deca. Za njih su sve igrice opasne, posebno ako ih igraju preterano. Mališani su u periodu razvoja tako da preterano igranje igrica utiče i na drukčiju ogranizaciju njihovog mozga. A kada je u pitanju Pokemon Go, tada je sve ono što je opasno za odrasle, sto puta opasnije za decu. Ona su poznata po tome što loše procenjuju prioritete i važnosti, tako da će dete u velikoj želji da sačuva jeftinu loptu otići pod auto. I zato bi roditelji trebalo da ograniče igranje ove igrice.

Postoje li pozitivni efekti ovakvog fenomena?

- Ljudi su ustali iz fotelja, počeli su da se kreću, ali to je otvorilo nove opasnosti. Takođe, ova igra kao i ostale igrice, jeste bežanje od usamljenosti. Igrači liče na nove "zombije" koji hodaju zureći u ekrane. Ljudi su se pokrenuli, ali i dalje je to "usamljena gomila". Lično ne vidim ništa što bi održalo popularnost ove igrice i mislim da će ova pomama brzo proći, ali sam siguran da će doći neka druga akciona igrica za usamljene.

Pored dece, sve je veći broj odraslih koji love pokemone po ulicama?

- I odrasli imaju ono što zovemo "unutrašnje dete", potrebu da se igraju. Holandski istoričar Johan Hujzinga je govorio da je čovek homo ludens, čovek igre, i za to je dao dosta antropoloških i istorijskih primera. Što je manja potreba da se preživi, što je društvo bogatije, to je potreba za igranjem veća. Ako tome pridodamo otuđenost i usamljenost, onda su ovakve igrice sasvim razumljiva posledica.

Mogu li igrice da blagotvorno deluju na mentalni razvoj dece?

- Mozak tako funkcioniše da ono što stimulišete to se razvija, a ono što ne stimulišete se ne razvija ili se smanjuje. Tačno je da deca razvijaju one sposobnosti koje od njih zahteva neka igrica. Ali kada je to preterano dugo, kada dete ne radi ono što bi deca trebalo da rade, tada igranje igrica ometa razvoj tih drugih sposobnosti. Rezultat je neravnomeran razvoj mentalnih funkcija, neke su veoma izražene, a neke, pogotovo socijalne veštine su nerazvijene, pri čemu treba dodati i da se telo ne razvija i deformiše. Sve u svemu, kod preteranog igranja negativni efekti nadmašuju pozitivne.

Znači li to da se smanjuje i kreativnost kod mališana?

- Sve igrice su neka vrsta robe kojom se kreativnost tima koji je smislio igricu na neki način prodaje igračima. Tačno je da postoje i igrice koje povećavaju kreativnost, ali one nisu tako zanimljive deci kao one u kojima je sve upakovano, tako da oni samo treba da ispune sve zadatke i pređu na viši nivo igranja. Što su igračke jednostavnije, dete treba više da zamišlja i mašta. Ali danas su i igračke hiperrealistične, a igrice su postale potpuna iluzija stvarnosti. To je loše za kreativnost...

Nastavak na Vesti-online.com...