Izvor: S media, 02.Apr.2012, 01:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Petar Božović: Živeo sam na ulici, spavao na Kalemegdanu
Godinu-dve nakon povratka iz nemačkog zarobljeništva, oca su odveli na Goli otok. Majka je umrla, pa su me smestili u Dom za ratnu siročad. Odatle me posle uzeše baba i njena sestra, tetka Vida, i odvedoše iz Beograda u Kolašin - seća se Petar Božović u ispovesti za “Blic”.
Petru Božoviću nagrada "Pavle Vuisić"
"Kraj partije" premijerno u Ateljeu 212
Glumci: Žarko, željno te čekamo!
- Vida je bila čovek-žena. >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << Ona me je podizala i vaspitavala i sve u životu što znam o moralu, naučio sam od nje. Kada sam sa takvim vaspitanjem i njenim uputstvima: “Ne laži, ne kradi i ne špijuniraj” ponovo došao u Beograd, nisam mogao da potonem, ma koliko izazovi bili veliki - kaže veliki glumac.
Sve do kraja osnovne škole živeo sam u selu Babljak kod Kolašina okružen pažnjom i ljubavlju tetaka, strina, baba i đedova. Onda sam otišao za Beograd kod oca koga sam po drugi put upoznao i kod njegove druge žene. Beograd je bio jedna divna varoš i tada se skoro za svakoga znalo. Sve je bilo blizu, nadohvat. Išli smo na večeri poezije Bećkovićeve, ili na duel sa Bulatovićem u Domu sindikata, na otvaranje izložbe Milića od Mačve...
Izložbe su bile događaji, a pesničke večeri i amaterska pozorišta veoma posećeni i popularni. I sam sam u jedno od tih zalutao, u teatar “Levo”. Beograd... Beograd podseća na majku koja nosi vareniku, ne bi li poslala sina na školovanje, na tetku koja, iako nema šta da jede, iz kecelje izvadi neku paru i ćušne ti u šaku da ti se nađe. Beograd doživljavam kao starijeg brata. Ne znam ko u njemu nije našao zagrljaj. To je grad u kom sem toline nema ništa drugo.
Bosi do Ade Ciganlije
Lepo je bilo živeti u Beogradu. Stanovao sam na Dorćolu, u Strahinjića Bana, a odatle smo peške, bosi preko Knez Mihailove kojom su vozili automobile, išli do Ade Ciganlije na kupanje, preplivavali Savu, silazili na “25. maj”, gde su bile peščane dine.
Moja prva ljubav iz gimnazije, koja se nastavila i na fakultetu, poginula je. Mira Pešić. Bila je divna devojka. Išla je paralelno i u gimnaziju i u baletsku školu. Bilo je strašno preživeti njenu smrt.
Nakon toga sam otišao u Pariz. Imao sam neku nesređenu situaciju u kući: nisam se slagao sa maćehom... A i teško je kada dođeš sa sela, iz one širine u neki stan u kojem nema te atmosfere, ni slobode, ni širine. I odem ja za Pariz. Stvarno ne znam šta sam zamišljao... Mislio sam kako ću tamo da radim, da studiram...
Beskućnik po povratku iz Pariza
Kada sam udario glavom u zid, taj udarac mi je mnogo koristio jer sam se pitao: šta radim ja ovde, bre? Idem u Beograd da završim pet fakulteta! Nisam pet, ali skoro dva sam završio. Apsolvirao sam italijansku književnost i diplomirao glumu.
Kada sam se vratio iz Pariza, upisao sam Filološki fakultet. Živeo sam na ulici, a spavao na Kalemegdanu. Kad je zahladnelo, preselim se na Železničku stanicu. Tu sam sa seljacima spavao na kartonima, ali se ne spava na leđima, nego na stranu; kao sardine, da zauzmemo što manje mesta. I tako spavamo do četiri ujutru, pola pet, onda dolazi milicajac: “Ajde, ustaj!”. Seljaci odlaze na pijacu, a ja u razgledanje Beograda. Tada sam video i upoznao ceo grad.
Noćni rad u BIGZ-u
Posle sam noću radio u BIGZ-u. Zaposlio me jedan prijatelj da štampam i bojim razglednice. Onda ujutru jedva čekam da se otvori divni radnički restoran. Još se sećam mirisa vrućih krofni! Nakon doručka, odem u Knez Mihailovu, gde je velike urede čistila majka mog druga Natalija, divna žena.
Bilo je tu starog nameštaja, a ona bi me zvala da dođem, prilegnem i odmorim se do osam ujutru dok ne dođu zaposleni. Nakon toga idem na čas, recimo Dante, Pakao, pevanje peto: Paolo i Frančeska. A devojke! Studirale su taj talijanski...
Tipično za stari Beograd - devojke koje su želele da se udaju pre toga su završavale jedan fakultet, neki lep. (smeh). One udešene, doterane, a na meni crni podočnjaci. Pitaju me: “Šta ti je, šta ti radiš noću?”, a ja, da im ne bih ispričao svoju socijalu, kažem: “Ma, pusti me, kockao sam celu noć”. Auuu.... Bile su oduševljene, kidanje vena za mnom! (smeh)
Hteo sam veliku porodicu
Oženio sam se glumicom Marinom Koljubajevom. To je bila ljubav iz predstave “Sladostrasnici Karamazovi” našeg profesora Predgraga Bajčetića u Ateljeu 212. Brak sa Marinom se završio jer nije htela da rodi drugo dete. Abortirala je. A ja sam hteo veliku porodicu. To su jednostavno bile dve koncepcije. Nažalost, tako je bilo.
Nisam preoteo Olgu Palinkaš Orsonu Velsu, pusti me toga! Nikada nikoga ni od koga nisam preotimao. Bio sam sa Olgom jedno deset godina, živeli smo u Los Anđelesu, Beogradu, Zagrebu... Onda je došao rat, a ljubavi za vreme rata uspevaju samo u lošim američkim filmovima.
Bila mi je mala i bivša Jugoslavija
Rat sam teško podneo. I ona Jugoslavija meni je bila mala. U njoj smo imali neka evropska osećanja, pa kada smo se vraćali s drugih kontinenata govorili bismo: ajmo u Evropu, jer bilo gde u Evropi već si se osećao kao kod kuće. Tako da mi je sada ova priča o ulasku u Evropu strašno smešna. I strašna i smešna.
Prvo ti rasture zemlju, a onda te posle sastavljaju. Teško sam podneo raspadanje bivše Jugoslavije, rat i nasilje među ljudima. Bio sam pod strašnim stresom i počeo sam veoma brzo da dobijam kilograme. Odlučio sam da umesto asketizma izaberem hedonizam.
Anđa mi je najdraža
Anđelija, Anđelija, ona je meni najmilija. Napunila je četiri godine, tek u avgustu puni pet, ali je pre jedno mesec dana rekla da će odmah da napuni pet. Zašto, zašto joj se žuri? Da bi dobila poklone. (smeh).
To je kao kada vam se desi dar sa neba. Snežana je moj dar od Boga. Ne bih to upoređivao sa zemaljskim stvarima kao što je dobitak na lotou, i ostalim budalaštinama. Ali, baš sam zahvalan Bogu što sam sreo Snežanu i što imam osećanje da je moja. Dok još malo smršam i prohodam bez štapa, ženiću je. Verovatno ove jeseni. Bezveze mi je da u ovim našim godinama Snežanu predstavljam kao moju devojku. (smeh).
Blic
