Izvor: Politika, 30.Apr.2014, 15:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pesma i štednja živaca – recept za dugovečnost
Stogodišnja Mirjana Damjanović poslednjih deset godina živi u domu za stare na Voždovcu. – „Od jutra do sutra samo čujem jaoj, pa jaoj, a ja tako da živim ne mogu, pa čak ni kada imam ovoliko godina”
–Sada kada sam se lepo smestila idem malo da prošetam, do Beograda. Najviše volim da razgledam izloge”, tako je medicinskim sestrama doma za stare na Voždovcu poručila Mirjana Damjanović, baka koja je nedavno u ovoj ustanovi proslavila stoti rođendan.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
– Bako, pa ovo je Beograd – uporne su bile radnice. Ona im je spremno odgovorila da je za nju Beograd oduvek bio centar u kojem je proživela više od 40 godina, najpre kod Đeram pijace, potom i u Lole Ribara kod „Politike”.
– Moja beogradska priča počelo je preseljenjem iz sremskog sela Neštin u Novi Sad, pa doseljenjem u prestonicu još `41. godine. Kada već mogu da kažem da u glavnom gradu živim 73 godine, zar onda nisam Beograđanka – u šali pita baka Mirjana, koja je već 47 godina u penziji.
– Ceo vek sam bila knjigovođa, i to dobro plaćeni knjigovođa kojem su uža specijalnost bili bilansi. Posle rata me je angažovala čak i OZNA. Do `51. sam živela u Aleksandrovoj ulici, iznad Đeram pijace, današnjem bulevaru. Posle toga sam se preselila u Ive Lole Ribara. U vreme rata živeli smo teško, često nismo imali ni da jedemo, pa je otac kradomice od Nemaca donosio hranu iz sela. Spavali smo po podovima, ali se ipak preživelo. Po prirodi sam bila i ostala pozitivna, na život sam uvek gledala sa vedrije strane. Tako bi trebalo da razmišljaju i ove nove generacije – uverava baka.
Bila je i u braku samo osam godina i nije imala dece.
– Ne žalim zbog toga, jer imam sestrića koji me i danas posećuje i brine o meni. Tu je i divna komšinica Đuka iz Grocke, gde sam posle muževljeve smrti proživela čak četiri decenije života – kaže ona.
Sve to nije nevažno, ali je njenoj dugovečnosti, dodaje, možda najviše doprinela pesma.
– Bez muzike ne mogu ni danas. Radio mi je najveća zanimacija, a TV program gotovo da i ne gledam. Do prošle jeseni sam volela svakodnevno da šetam, ali ove zime sam nešto posustala. Nekada sam bila veoma druželjubiva, sada se više klonim ljudi. Nije sve kao što je nekada bilo. Nestao je onaj pošten svet. Volim društvo, a danas u domu od jutra do sutra samo čujem ono „jaoj, pa jaoj”. Da tako živim ne mogu, pa čak ni kada imam sto – uverava Mirjana, nudeći recept za dugovečnost – štednja živaca, izbegavanje osoba koje vam ne prijaju i malo priče o intimnom životu.
U stotu je ušla samo sa jednim zubom, ali je to ne sprečava da jede, ponajviše slatkiše.
– Bogami sam se ove zime popravila pet kila. Nikad ne idem kod lekara niti sam obilazila banje. Ništa me ne boli, lekove uopšte ne pijem... Istina vidim slabije, pa ću morati da odem do pijace da kupim neke naočare za čitanje – otkriva ova stogodišnjakinja koja ni sama sebi ne veruje da je proživela ceo vek.
– Sve je tako brzo prošlo. Prosto neverovatno – ističe Mirjana.
Marija Brakočević
-----------------------------------------------------------
Stogodišnja Šarlota Pešić u domu od osnivanja
U jednom od paviljona smeštenih na istočnoj padini Voždovca živi još jedna baka koja je preživela četiri rata i „prešla” stotu. Šarlota Pešić, legenda ove kuće stanuje u Kačerskoj ulici već 42 godine koliko je prošlo otkako je dom podignut. Predvorje ove ustanove je u znaku Šarlote, koja je domu zaveštala unikatne lične predmete – starinski nakit, naočare za čitanje, ikone, umetničke slike, bezbroj šarenih dugmića, ukrasne tanjire i šoljice...
– Ona je naše zaštitno lice. To je žena koja u domu živi od 1972. godine. Iako ima sto godina, u javnosti je i dalje uvek doterana i voli da se druži, posećuju je i prijatelji. U javnosti je postala poznata još 1978. kada je glumila u filmu „Zemaljski dani teku” Gorana Paskaljevića – kaže Nevenka Nikić-Simatković, upravnica voždovačkog doma za stare.
objavljeno: 30.04.2014
