Izvor: Večernje novosti, 15.Feb.2013, 22:25   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Neobjavljena pisma vladike Nikolaja: Bio je svetac koji hoda!

VERA nam treba da bismo se mogli nadati, nada da bismo mogli živeti, a ljubav da bismo kao kulturan narod mogli opstojati...Ova misao, tek jedna u mnoštvu mudrosti vladike Nikolaja Velimirovića (Lelić, 1880 - Libertivil, 1956) provejava i kroz tri do sada neobjavljena pisma, koja je vladika 18. jula, 17. septembra 1954. i 16. januara 1955. godine razmenio sa protom Dušanom Popovićem (Gacko 1921. - Čikago, 1972), sveštenikom SPC u Čikagu.Pisma, koja je porodica Popović čuvala duže od šest >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << decenija data su na uvid "Novostima" zahvaljujući predusretljivosti protine kćerke Jovanke Popović Pavićević iz Čikaga i njihovog kuma Radislava Nikolića iz Novog Sada.- Vladiku Nikolaja i mog oca povezivalo je veliko prijateljstvo - kaže nam Jovanka Popović Pavićević, čiji je suprug Denis (Dragoljub) Pavićević danas takođe sveštenik SPC u Čikagu. - Pisma smo svih ovih decenija čuvali u porodici, kao dragu uspomenu na mudrog vladiku. PAKETI IZ AMERIKE IZ "američkih godina" vladike Nikolaja potiču njegova dela: "Kasijana", "Zemlja nedođija", "Žetve gospodnje", "Divan" i njegovo poslednje, nedovršeno delo "Jedini čovekoljubac". Porodica Popović svedoči da je vladika neprestano brinuo o svom narodu u Srbiji. Pomagao je našim manastirima koji su posle Drugog svetskog rata, nebrigom komunističke vlasti, naglo osiromašeni. Slao je i siromašnim sunarodnicima pakete i priloge.U tim pismima vladika, koji je za života preživeo silnu golgotu i osporavanja, a danas je uvršten među 100 najznamenitijih i najumnijih Srba svih vremena, raspituje se kod prote Dušana o nekom našem čoveku koji se u srpskoj emigraciji u Americi predstavlja kao sveštenik. U drugom pismu osvrće se na značaj kraljevskog generala Draže Mihailovića.Pismo od 18. jula 1954. godine, zapravo je pisani govor već bolešću skrhanog vladike, koji je prota Dušan pročitao u crkvi u Čikagu na pomenu generalu Draži.On svoje pismo-govor počinje ovako:"Poštovana gospodo srpska, braćo i sestre,u svim vremenima i narodima slavljeni su kao veliki ljudi oni koji su položili život svoj za prijatelje svoje i bližnje svoje... U našem narodu takva se ljubav može odnositi na one velike ljude koji su položili život svoj za ceo narod..."U nastavku vladika Nikolaj piše, za to vreme u Srbiji, neverovatne i proročke reči:"Draža je bio legendarna ličnost i za vreme svoga života, a njegova mučenička smrt stvorila je oko njegovog života oreol svetog ratnika. Vremenom će taj oreol biti sve svetliji, a ime Dražino sve slavnije."U drugom pismu (18. septembar 1954), vladika piše proti Dušanu o izvesnom "bratu Milenku" koji mu se obratio sa željom da bude sveštenik. Vladika moli protu da "bratu Milenku poruči da napiše svoju biografiju i što više podataka o porodičnom poreklu".Kandidat za sveštenika to, izgleda, nije uradio na pravi način, jer u narednom pismu, pisanom ćirilicom, zelenim mastilom (16. januara 1955. godine) samo 14 meseci pre nego što se upokojio, zabrinuti vladika Nikolaj kaže:"Dragi moj Dušane, ovaj čovek se gubi u nekim pustim frazama, a ništa o sebi ne kaže, ni gde je svršio bogosloviju, ni ko ga poznaje od sveštenika u ovoj zemlji. Nezgodno mi je ništa mu ne odgovoriti, a ne mogu dok ne čujem da li ga ti poznaješ i šta o njemu znaš".Poznanstvo porodice Popović sa svetim vladikom uspostavljeno je na srpskom dvoru, još pre Prvog svetskog rata. Vladiku je prvi upoznao oficir žandarmerije Marko Popović, otac prote Dušana.Marko, rođen u Gacku, uneo je 1918. oslobodilački barjak u Beograd. Sa svoja četiri brata i ocem bio je na Solunskom frontu, i za tu hrabrost odlikovali su ga i otadžbina i saveznici.Posle 1918. godine, od države je dobio dobrovoljačku parcelu u Kisaču, kod Novog Sada i tu se porodicom nastanio, a zatim preselio u Bački Petrovac gde je svih šestoro njegove dece završilo gimnaziju. Među njima i Dušan koji je potom otišao u Sarajevo na Bogosloviju, da bi 1946. otišao je u Ameriku.Vladiku Nikolaja je kapitulacija Jugoslavije zatekla u manastiru Žiča. Uhapšen je 1941. i zatvoren u manastir Ljubostinju, a kasnije i u Vojilovicu. Potom su ga Nemci zajedno sa patrijarhom Gavrilom sproveli u logor Dahau gde su ostali tri meseca.Decembra 1944. godine, Nemci ih oslobađaju, pa vladika i patrijarh zajedno sa Milanom Nedićem putuju u Sloveniju. Patrijarh Gavrilo se vratio u zemlju, a vladika je otišao u Ameriku.Nisu to bile za njega nepoznate staze. Pre Prvog svetskog rata srpska vlada slala ga je u Ameriku i Englesku, u misiju u vezi "sa srpskom i jugoslovenskom stvari."Vladika Nikolaj u Americi je nastavio svoju bogoslovsku i spisateljsku misiju putujući i srećući naše ljude u Kanadi i Americi.U Americi je i povremeno predavao - u srpskoj bogosloviji u manastiru Svetog Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Svetog Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Svetog Tihobna u Saut Kananu (Pensilvanija).- Često je boravio u našem domu - priseća se Jovanka Popović Pavićević. - Bila sam tada sasvim mala, ali se sećam da mi je već tada izgledao kao svetac. Bio je neverovatno smiren, blag i uvek zabrinut za svoj srpski narod. Govorio je zamišljeno i usporeno.Jovanka je bila desetogodišnja devojčica kada je njen otac prota Dušan u prisustvu brojnih američkih Srba, 27. marta 1956. godine, u manastiru Svetog Save u Libertivilu služio opelo upokojenom vladici Nikolaju Velimiroviću.- Do poslednjeg svog dana, moj otac je u našoj porodici negovao uspomenu na vladiku - kaže Jovanka Popović Pavićević.Prota Popović nije doživeo ispunjenje poslednje vladičine želje. Upokojio se 1972. godine, a mošti svetog vladike 12. maja 1991. godine prenete su iz Libertivila i sahranjene u njegovoj zadužbini, u maloj crkvi u Leliću.

Nastavak na Večernje novosti...